Međutim, pažljivom analizom teksta može se zaključiti da gospođi Biševac džamija Aladža kao simbol mogućeg pomirenja i saradnje između Bošnjaka i Srba nije ni bila od početka motiv pisanja njenog teksta, već uvod za drugi deo teksta u kome se kritikuje reakcija srpskih političara na događaje u Hrvatskoj i gde se čak vrši jedno, blago rečeno, neumesno poređenje.

 

No, pre nego što se budemo bavili suštinom teksta autorke (gde se lično nikako ne mogu složiti sa njenim stavovima) možemo se svakako složiti u jednom. Pozitivnih primera (u smislu pomirenja) kao Foča ima, ali mahom na teritoriji Republike Srpske, gde se inače nalazi procentualno više Bošnjaka, nego što ima Srba u Federaciji BIH. Dodajem i da su u ratu stradali i verski objekti Srpske pravoslavne crkve (450 objekata prema saznanjima Srđana Puhala), ali se autorka teksta odlučila za drugi primer, što je njeno pravo i izbor. Da se ovo reagovanje ne bi svelo na argument „a šta ste vi nama uradili“ zaustaviću se ovde, jer će tekst – reakcija koji pišem izgubiti na težini.

 

Autorka teksta negoduje što se pojedini političari u Srbiji, Hrvatskoj i BIH pokušavaju vratiti u prošlost – 1991. godinu ili što je još gore 1941. godinu?! Onome ko ne poznaje prilike na Balkanu, svako vraćanje u prošlost činiće se neracionalno. Hrvatski političari (današnja tehnička vlada RH pogotovo) ne propuštaju priliku da u različitim prilikama (rušenje Ustavom i zakonom RH zagarantovanih tabli sa ćiriličnim natpisom, ukidanje presude Stepincu, proslava godišnjice Oluje, dizanje spomenika Miri Barešiću, kukasti krst na stadionu Poljud, slike ministra Hasanbegovića sa ustaškim obeležjima…) bespotrebno dižu tenziju na Balkanu i svojim potezima nikako ne doprinose pomirenju u regionu. Da nije ovakvih poteza hrvatskih političara i šovinističkog stava prema srpskoj manjini u Hrvatskoj, ne bi bilo ni pominjanja (što je još gore prema autorki) 1941. godine od strane srpskih ministara u aktuelnoj vladi RS. Nadalje, autorka kritikuje reakcije Srbije na blago rečeno neprimerene izjave hrvatskih zvaničnika, tvrdeći da treba reagovati sa merom, a ne sa još više mržnje. Zaključak ostavljam čitaocima, koji će prostim upoređivanjem izjava i jednih i drugih utvrditi da autorka preteruje i da je subjektivna u tumačenju istorijskih činjenica.

 

Ono što je svakako bio razlog da napišem ovaj tekst je ostrašćenost autorke koja se ispoljava u sledećem: Srbija po autorki nema pravo da drži lekcije o antifašizmu, zato što je rehabilitovala Dražu Mihailoviću?! Gospođu Biševac bi prijateljski posavetovao da se pre pisanja bilo kog teksta dobro informiše o stvarima o kojima piše. Za početak joj predlažem da pažljivo pročita presudu Višeg suda u Beogradu kojom je rehabilitovan Draža Mihailović. Presuda će biti dovoljna da shvati da je rehabilitaciju stavila u pogrešan kontekst. Drugo, autorka navodi da su razlike između četnika i ustaša značajne (pritom ne navodeći značajnu razliku koju očigledno treba reći, jer se od strane hrvatskih zvaničnika podmuklo stavlja znak jednakosti između ove dve grupe) ali imaju jednu zajedničku odliku: masovno su ubijali pripadnike drugih naroda, vere i političkog opredeljenja. Ovim gospođa Biševac kaže da su svi narodi podjednako krivi i razvodnjava nesporne istorijske činjenice. Time gospođa Biševac pored ostrašćenosti pokazuje i nepoznavanje istorije Drugog svetskog rata na ovim prostorima.