Slušajući predsednika Srbije, premijerku Srbije, ministra finansija Srbije i gradonačelnika glavnog grada Srbije kako govore na useljenju stanova u naselju Beograd na vodi, čovek bi pomislio da je u ovoj državi izgrađeno nešto veliko.
Nešto neobično, na šta treba da budemo ponosni, jer ćemo u tome nečemu svi mi uživati, a stranci se tome, kada dođu, diviti. Da smo napravili Ajfelovu kulu, Burdž al Arab, Sidnejsku operu, Gugenhajm muzej u Bilbau, Luvr Abu Dabi, Sagradu familiju, Korbizijeov Notr Dam.
To nešto, to velelepno arhitektonsko dostignuće zbog kojeg je ceo državni vrh presecao vrpce, jesu dve stambene zgrade, pretenciozno nazvane Kula A i Kula B, jer mada u njima nema ni K od kule, to ipak lepše zvuči od tako proste reči „zgrada“. Tužno je bilo gledati najviše funkcionere ove države kako otvaraju te dve stambene – zgrade. Kako u 2018. godini, u gradu koji je još pre pola veka na močvari izgradio čitav Novi Beograd, o dve višespratnice govore kao o rezultatu vrhunskog napregnuća srpske nauke, tehnike i volje.
Da li je naš trodecenijski pad stvarno bio toliki da se sada divimo ovome? Da li su dve lepe zgrade tamo gde im mesto nije, sa plastičnom fasadom, s klimama na terasama, sa mokrim podrumima i, izgleda, bez kanalizacije, simbol naše lepše budućnosti?
Srećom, nisu. Ali jesu simbol naše sadašnjosti. One sadašnjosti u kojoj naše vođe Srbiju budućnosti vide baš kao te dve zgrade: plastičnu Srbiju na prodaju svima spremnim da je kupe. Srbiju u kojoj sve druge vrednosti ustupaju mesto jeftinom profitu. Otud i ovi stanovi sazidani protiv svih normi struke, otud i klanjanje investitorima s mentalitetom vlasnika plantaže pamuka, otud i dragi prijatelj Toni Bler, otud Emirati, otud pokunjenost, otud kišnjenje. Sve otud.
Otud i zakon kojim je Beograd na vodi proglašen projektom od nacionalnog značaja da se ne bi morali poštovati zakoni. Otud i novo ismevanje zakona odobrenjem prethodno odbijene upotrebne dozvole za tri sata, otud i šarada sa tajnim sečenjem vrpce u strahu od protesta.
Otud i poniženje jadnih kupaca tih stanova s pogledom na reku, kojima je trebala posebna dozvola da prisustvuju ceremoniji useljenja u sopstvenu zgradu.
Oni su ionako samo dekor za glavni akt na sceni, promociju potemkinske Srbije, u kojoj sve liči, a ništa nije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
