Bezobrazluk

Valjda su mislili da će „venecijance“ mrzeti da zagledaju srpske politikantske mudrolije, sitnim slovima napisane, poput kamatne stope na bankarskom formularu, da će prevideti ujdurmu koja im se potura iz Beograda gde su svi, koji su opisom posla bili uključeni u priču, već godinama znali koji su to evropski standardi u vezi sa slobodom mandata i načinom izbora „narodnih“ poslanika i šta sme, a šta nikako ne sme da sadrži reformisano zakonsko rešenje. Srpski bezobrazluk, pokušaj prevare „na sitno“, da upotrebimo taj stereotip, o tome se ovde radi.

Da podsetimo, ako se zaboravilo. Još je državnom Strategijom za borbu protiv korupcije iz 2005. i pratećim Akcionim planom iz 2006, donetim takođe pod paskom EU, predviđeno ukidanje instituta blanko ostavki i oslobađanje „narodnih“ poslanika s lanca političkih stranaka i partijskih šefova. A te iste godine, Ustavom je ova nedemokratska praksa dobila legitimitet. Dakle, punih pet-šest godina znaju ovdašnji političari šta im je činiti. Svakih 12 meseci, u izveštajima o napretku, Evropska komisija kritikuje Srbiju zbog ovih stvari. I vlast ćuti. U retkim slučajevima kada se odvaže da nešto smislenije progovore, kažu da naše „specifičnosti“ moraju biti uvažene, da „mi“ kao društvo nismo spremni za punu primenu evropskih standarda u oblasti političkog sistema. Takve stavove zastupaju čak i „perjanice“ evropejstva u Srbiji, poput LDP i Rasima Ljajića, nazivajući preterivanjem upozorenja stručnjaka, poput Vladimira Goatija, da su srpski poslanici svedeni na „poštare“, da su lideri stranaka dobili faraonski status, da je ova zemlja jedna obična partokratija.

I, šta se onda desi? Što zahvaljujući radu nekih vrednih ljudi u državnim institucijama (da, ima i takvih), što zahvaljujući političkim okolnostima (trpeljivost Brisela i čista sreća), Srbiji se na horizontu pojavila realna perspektiva sticanja statusa zemlje kandidata za članstvo u EU. Ali, tu već nema šale. Valja, između ostalog, osloboditi poslanike, a građanima omogućiti da znaju za koga glasaju striktnim poštovanjem rasporeda kandidata na izbornim listama. S obzirom na „istorijski cilj“, ali i opasnost debakla na narednim izborima, vladajuća koalicija, sa DS na čelu, definiše kvazidemokratski predlog i, zato što mora, pošalje ga stručnjacima Saveta Evrope. Koji jasno poruče da je reč o pokušaju prevare. Na šta ovdašnji političari reaguju u smislu „puj, pike, ne važi, probali smo, nije prošlo, sad ćemo da se uozbiljimo“.

Zbog svega ovoga, izjavu Nade Kolundžije da „ako zaista prihvatamo standarde EU, onda nema šta da se polemiše“ možemo shvatiti samo kao krajnji cinizam.