Bitka za Lukašenka

O autoritarnosti govore hapšenja opozicionih aktivista tokom glasanja i većine predsedničkih kandidata po zatvaranju biračkih mesta. Svedočanstvo o nedemokratskom karakteru vlasti su i reči predsednika da su njegovi protivnici banditi i saboteri (uh, što to liči na one Miloševićeve „hijene“ i „domicilne ništarije“). Zapadni mediji veruju da su promene – u koje spada veća sloboda javnih nastupa za opoziciju i organizovanje prvog televizijskog sučeljavanja kandidata (Lukašenko nije učestvovao) – samo šminka.

Međutim, Lukašenko za Zapad, pre svega za Evropsku uniju, već nekoliko godina više nije „najgori od sve dece“. Ocene iz Brisela i drugih relevantnih prestonica EU o karakteru njegove vladavine, otkako su odnosi Minska i Moskve krenuli stranputicom, postale su mnogo opreznije. Ni Vašington više ne govori o „diktaturi u srcu Evrope“ kao za vakta Džordža Buša. Posmatrači OEBS-a, pak, saopštili su juče da Minsk treba još puno da učini kako bi neki budući izbori bili zaista slobodni.

Ostaje da se vidi kako će se lideri EU postaviti prema Lukašenku nakon izbora i da li će nemiri u Minsku sve sa isprebijanim demonstrantima i vapajima opozicionih lidera biti zaboravljeni. Nemačka i Poljska obećale su da će Belorusiji uputiti pomoć vrednu 3,5 milijardi dolara ako izbori budu slobodni i fer.

Lukašenko je pobedio još davno pre izbora, upravo „resetovanjem“ odnosa sa Zapadom, a biće da su i sporovi sa Kremljom izglađeni. Nedavni susret Medvedeva i Lukašenka u Moskvi bio je „konstruktivan i prijateljski“. Moguće je da će odnosi prerasti i u bratske, kako priželjkuje beloruski lider. Puno govori i nedavna odluka Rusije da susedu smanji takse na naftu koje će beloruskoj ekonomiji doneti uštedu od četiri milijarde dolara godišnje. Klackanje između Rusije i Zapada svakako je najugodnije za Aleksandra Lukašenka.