Bolji standard

 Za 10 godina plate su, računato u evrima, povećane čak četiri puta (u dinarima sedam puta). Malo zemalja može time da se pohvali. I bruto domaći proizvod po glavi stanovnika, kao jedan od boljih pokazatelja napretka države, povećan je skoro tri puta. Rast troškova života sve je manji, inflacija je sve niža i stabilnija. Šta sad reći? Nije tako?

Perspektiva iz koje se te brojke posmatraju svakako je najvažnija. Nekome taj ugao seže u daleke osamdesete pa sve danas poredi s tim periodom. I takvi nikada neće biti zadovoljni jer osamdesete nećemo skoro stići. Za njih je pomenuta statistika smešna. Oni mlađi, koji se jedva i devedesetih sećaju, situaciju doživljavaju bitno drugačije. Da, generalno se bolje živi danas nego pre 10 godina. Koliko je danas lakše doći do frižidera, automobila, stana nego tada. Bitno lakše. Tada i nije bilo kredita kojima bi se takve stvari kupile.

Najbitnije pitanje je zapravo šta je svako od nas učinio na poboljšanju svog standarda. Da li su svi radili na sebi da sebi i pomognu. Da li su se trudili da napreduju na radnom mestu kako bi njihova plata zbog toga rasla brže nego ostalima. Ili su nepomično sedeli i promatrali kako drugi napreduju dok su oni bivali počišćeni iz preduzeća kao tehnološki višak koji posle nigde nije mogao da nađe novo zaposlenje. To je zapravo najteže priznati. I zato je redovno najviše država kriva što standard nije bolji, standard ne raste i slično.

Ono što je još problematično jeste šta sad sledi. Usled krize mnogo šta je stalo. Pa su stale i plate. I još će da stoje. Gledaćemo period kada cene brže rastu od plata. Tek sada kada se uđe u duži period stagnacije mnogi će videti koliko se u ovoj deceniji brzo napredovalo.