U situaciji kada opozicija nema ni najmanju šansu da u parlamentu oduzme vladi većinu od 126 poslanika, ideja prikupljanja milion potpisa građana sa zahtevom za vanredne izbore na prvi pogled i nije delovala tako loše. Potencijalni birači se mobilišu oko konkretne akcije, istestira se stranačka infrastruktura, na probu se stave i mogući koalicioni partneri, privuče se medijska pažnja, ima šta da se radi do eventualne krize unutar vlasti.
Reč je, dakle, o politički legitimnoj vanparlamentarnoj borbi. Ipak, oni koji je predvode, naprednjaci i Velimir Ilić, uz mlaku podršku DSS, trebalo bi da budu svesni kontraefekata koje bi mogli da proizvedu.
Ono što je malo kome jasno jeste šta u stvari SNS, Nova Srbija i DSS nude. Kakva je njihova alternativa vladi Mirka Cvetkovića, šta bi zaista drugačije uradili, a da ima ikakvog smisla, u oblastima ekonomskog i privrednog oporavka, borbe protiv organizovanog kriminala, nastavka evropskih integracija i borbe za Kosovo. Čini se da je triling Nikolić-Ilić-Koštunica daleko od bilo kakvog programskog objedinjavanja. Besomučno „jahanje“ na nekim temama, poput Koridora 10 i navodnog nesnalaženja Vlade u recesiji, nema preteranog smisla s obzirom na to da alternativu nisu u stanju da definišu, a dvojica od njih trojice su do maja 2008. bili vlast i imali svoju šansu. Izmišljanje problema, poput članstva Srbije u NATO, ne bi srušilo vladu ni slabiju od ove. Dilema „ili Kosovo ili EU“, ako i postoji, pripada budućnosti i nema veze sa životnim problemima građana.
Vratimo se na „efekat bumeranga“ koji bi mogao naprednjake i narodnjake da pogodi pravo u čelo. U redu, prikupili su milion potpisa. Primio ih je premijer Cvetković, koji je bio potpuno jasan poručivši da će izbora biti na kraju mandata Vlade. I, šta sada? Kako će lideri ovih stranaka objasniti tom milionu birača da su se džabe potpisivali, da izbora neće biti, da je ovo akcija bez rezultata. „Ova vlast je bahata i neće da ispoštuje vašu volju“ tanak je argument. Mnogi od potpisnika peticije mogli bi vrlo brzo da se razočaraju, ovog puta i u opoziciju, i da odu u apstinenciju.
Mitinzi koje najavljuju Nikolić i Vučić bili bi rizičan potez. Setimo se samo koliko je energije građana potrošeno na ulicama tokom devedesetih, bez rezultata, izuzev kada je Milošević besprizorno prekršio njihovu izbornu volju 1996. godine. Tadić to, svakako, nikada neće uraditi.
Nezadovoljstvo ljudi ekonomskom situacijom nikada u Srbiji nije bilo dovoljan razlog za vanredne izbore. Ova vlast samo samu sebe može da obori. A za sada u njoj ne registrujemo autodestruktivne nagone.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
