Da li je to ideja petooktobarske Srbije, devet godina posle, pobedila a da to niko nije ni primetio? I cinici i optimisti možda bi odgovorili potvrdno. Sada, kada su skoro svi prešli „na našu stranu“, uključujući socijaliste i većinu radikala, da li je Srbija konačno spremna da bez gubljenja po ćorsokacima i odlazaka na magareću klupu zagrabi brzim, krupnim koracima prema Evropskoj uniji, proklamovanom strateškom cilju?

Verovatno i samo pominjanje mogućnosti da ideje 5. oktobra baš ovih dana pobeđuju, s Tomislavom Nikolićem u Briselu i Ivicom Dačićem koji govori o putu u EU pre svega zbog evropskih vrednosti, kod dobrog dela građana izaziva ogorčenje. Zar su socijalna demagogija, savezništvo s Rusijom, nedovoljno jasni stavovi o odgovornosti za ratne zločine, povremeni naglašeni nacionalizam, toliki ljudi iz devedesetih koji se vraćaju u fotelje, „ono za šta smo se borili“. SPS nam 1992. uvede međunarodne sankcije, a onda nas 2009. njihov novi lider vodi ka „belom šengenu“. Uz Borku Vučić, ličnog Miloševićevog bankara, kao izaslanik predsednika Tadića na 19. rođendanu SPS sedi nasmejani Dušan Petrović. Radikali godinama prete najgorim nasiljem, ponegde ga i upotrebe, pre samo godinu dana su branili Radovana Karadžića na beogradskim ulicama, a sada ih – nakon što su se odrekli radikalskog imena, Šešeljevog bedža i priče o velikoj Srbiji – srdačno prima Oli Ren. Zar je to pravda, pitaju se mnogi, zar je povratak Dačića i možda Nikolića na vlast cena pobede demokratske Srbije?

Da je moglo drugačije – moglo je. Da Koštunica nije bio tako moćan (predsednik SRJ tri godine, premijer ukupno četiri), da nisu ubili Zorana Đinđića, da nas je Zapad bolje razumeo, da se problem Kosova brzo rešio, da je Zakon o lustraciji primenjivan… Ali, pre i iznad svega, da je u prodemokratskoj političkoj eliti Srbije postojao konsenzus o tome šta posle 5. oktobra treba da usledi. Razloga za žal ima, ali prošlost se ne može promeniti.

Srbija, takva kakva je, ne može napredovati bez Ivice Dačića i Tomislava Nikolića, bez njihovog dolaska „u naše redove“. Ako su takvi redovi ikada i postojali. Ako liberalni građani ove zemlje od početka nisu više učitavali svoje želje nego što su čitali karte na stolu. Kao što bi Srbija morala da u nekoj meri prihvati „novu realnost“ na Kosovu, tako bi trebalo da prihvati realnost nje same i u njoj samoj.