Centralni komitet

 Partijska država, odnosno svemoć političkih stranaka u procesima donošenja odluka, od svakodnevnog života ljudi do najviših državnih pitanja, od toga ko će dobiti posao u javnoj službi ili će mu biti „sređena“ neka komunalna dozvola do uvek „kreativnih“ tumačenja Ustava i obaveza koje iz njega proističu, realnost je društva u kojem živimo dok naivno očekujemo da se političari samooslobode nagomilane moći i iz nje proistekle osionosti.

Nažalost, upravo oni najodgovorniji među nama, oni na najvišim pozicijama u političkoj hijerarhiji koji bi trebalo da budu prvi u borbi za liberalizaciju odnosno normalizaciju srpskog društva, ovih dana nas ponovo vraćaju u komunističku prošlost ili, preciznije rečeno, podsećaju nas koliko je malo ova zemlja odmakla od nasleđa autoritarizma. Boris Tadić, predsednik Republike, i ovog vikenda je govornicu na zasedanju svoje Demokratske stranke iskoristio za poruke koje se, zbog same javne funkcije koju obavlja, mogu smatrati proglasom državne politike. U obraćanju funkcionerima DS govorio je o smanjenju javne potrošnje, otpuštanjima u državnoj administraciji, nesvrstanima i Evropi, Zakonu o javnom informisanju, regionalizaciji… Uputio je neke oštre opaske vojvođanskim autonomašima, da je čak i potpredsednik DS i prvi čovek vojvođanske vlade Bojan Pajtić putem medija zamolio za pojašnjenje. Predsednik govori, funkcioneri slušaju, novinari stenografski beleže. Građani o tome budu obavešteni i čekaju da (im) se desi. Kao što su „u znoju lica svog“ čekali svi oni predsednici opština, u mukama da dešifruju pitijske predsednikove poruke s jednog od ranijih zasedanja DS o obračunu s korupcijom u sopstvenim redovima. Pa se „desilo“ samo Goranu Kneževiću i radikalu iz Aranđelovca.

Uvereni smo da Borisu Tadiću, koji jeste demokratski političar, nikako ne bi godio imidž predsednika nekakvog centralnog komiteta i rukovodioca planskom privredom. A imidž je medijska slika, kao što njegovi savetnici dobro znaju, koja se emituje u javnost. Dakle, to što je Tadić u suštini jedan tradicionalistički demokrata, nacional-liberal, pa i što ne reći otvoreno – antikomunista, nije toliko važno koliko je važna poruka koju nam šalje njegova javna slika. A ta poruka glasi da je moć tamo gde je on, odnosno tamo gde stoluje njegova partija.