To su ljudi poput Gerta Vildersa, otvorenog antiislamiste, za čiju je partiju Stranka slobode glasao svaki sedmi Holanđanin, ili antiromska partija Džobik Jobik, koja je osvojila tri od 22 mađarska mesta u EP. Novonastalu postizbornu mapu, nesklad između težnji lidera EU i glasačkog tela najbolje islustruje ravnodušnost birača – najmanje posećeni izbori od 1979. kada je održano prvo direktno glasanje za Evropski parlament.

Krah političke levice može da se bazira na nekoliko mogućih razloga. Prema proceni Centra za evropske reforme, levica izgleda da nije ništa naučila iz rasprava da je kapitalizam u krizi. Nikola Sarkozi i Angela Merkel izvukli su dosta toga iz socijalno-demokratske osnove, delujući mnogo više intervencionistički od Gordona Brauna, čija je pozicija ozbiljno uzdrmana upsehom konzervativaca Dejvida Kamerona.

S druge strane, levica takođe treba samu sebe da krivi za izborni debakl. U Španiji, premijer Hose Luis Sapatero, čiji su socijalisti zabeležili tesnu pobedu, nimalo nije pokazivao interesovanja za EU. U Francuskoj, levica se krnji već niz godina ne preduzimajući ništa da zaustavi takav trend. Danijel Kon -Bendit, bivši studentski lider demonstracija 1968, koji danas predvodi Evropske ekologe, mogao je da osvoji gotovo isti broj glasova kao i partija socijalističkog lidera Martine Obri. Pariska stručna javnost preporučuje preko potrebno regrupisanje francuske levice, za početak savez sa Kon – Benditom bio bi dobra polazna osnova.

Jačanje desnice postao je trend u Evropi poslednjih godina. Nije neophodno podsećati na izborne uspehe Hajdera u Austriji i Le Pena u Francuskoj. U Rusiji je pre nekoliko godina izbio skandal jer je otvoreni antisemitizam stigao do Dume.

U svakom slučaju, evropski izbori bar su donekle opipali puls raspoloženja birača prema lokalnoj politici i političarima i pokazali da su građani Unije dali svoj glas konzervativcima u inat strankama na vlasti, nesvesni da time ne kažnjavaju samo njih već i sebe.