Dežurni krivci

Mada, uvek postoji bojazan da će se kao i prethodnih godina pomerati rokovi, taman kada dođe vreme za najavljenu obnovu. Ovog puta Gradsko veće je odlučilo da čeka do 15. marta da se dobije odobrenje evropskih banaka za kredit, a ako ne stigne, novac će se naći na drugom mestu.

I dok propada most godinama preopterećen saobraćajem, proteklih godina najviše se raspravljalo o tome na političkom nivou – u čijoj je nadležnosti Gazela, kojim novcem će se taj posao raditi, o preduslovima za početak rekonstrukcije… Glas stručnjaka se nije čuo, kao ni ono što jedino interesuje građane – kada će most postati bezbedan za njih.

I poslednjih dana nastavlja se u sličnom tonu – ko je preuzeo obavezu da Romi dobiju stanove u zamenu za dobijanje evropskog kredita, o (ne)povoljnosti otplate kredita…

Tokom političkog duela različitih nivoa vlasti, zaboravljeni su građani i njihova sigurnost. Iznenađuje to što su političari „iznenađeni“ što je sada most pukao, nakon skoro 40 godina. I pokušavaju da „drugu“ političku stranu pokažu odgovornom za nastali problem, iako su u očima građana oni ipak jedna strana – vladajuća koalicija. Nema prebacivanja odgovornosti. Mada, ako se čita među redovima, za situaciju oko Gazele mogu biti „krivi“ i evropske banke, nevladine organizacije i Romi. Srpski političari kada se potrude uvek naprave dug spisak „dežurnih krivaca“.

Ako se politika ostavi po strani i uzmu u obzir samo tehnički detalji, kao nedoumica ostaje to što je ubrzo nakon što je Gazela počela da „puca po šavovima“, zabranjen saobraćaj za teške kamione, ali ne i za gradske autobuse pune putnika. I kamioni i autobusi su teži od tri i po tone. Naprsline na mostu, kažu stručanjaci, stalno se ponavljaju, korozija je velika, a čelik je skloniji pucanju na niskim temperaturama.

To što je most delimično neupotrebljiv je znak za uzbunu, što god rekli političari. Ono u čemu se slažu svi nivou vlasti u Srbiji jeste to da je most siguran. Mada, ruku na srce, dosad nisu dali nijedan razlog da im se veruje na reč, jer oni nikad nisu krivi, već su to uvek neki drugi – „dežurni krivci“.