Dobra Ana i zli protesti

Tako je izjavila na televiziji Pink, preksinoć. Pričala je na toj najgledanijoj televiziji u Srbiji o tome kakve je sve neverovatne rezultate postigla tokom mandata premijerke, razume se, sve kao posledično i duboko bazirano na onome što je pre nje uradio Aleksandar Vučić, kao i na svemu onome što to „božanstvo“ radi dalje na funkciji šefa države. Proteste i opoziciju komentarisala je kao nasilne, agresivne, kao neutemeljene, nepravedne… Blago njoj. Velika je privilegija govoriti pohvalno o sebi i pogrdno o drugima kada ti neki drugi nemaju apsolutno nikakve šanse da se čuju ili vide, ne samo na toj, u najmanju ruku, idolopokloničkoj televiziji prema apsolutnom lideru Vučiću, kao i svim njegovim podanicama i podanicima u vlasti, već i na bilo kojoj drugoj sa nacionalnom frekvencijom. Ni na papiru.

Međutim, i pored toga, protesti građana šire se Srbijom, i to je, iskrena je Brnabićka, dosta otežavajuća okolnost da nastavi da radi kako je do sada radila. U teškoj korupciji, laganju, potpuno neosetljivom odnosu naspram činjenica o bednom životu najvećeg broja građana. Kojima je, osim prava na rad i pristojnu zaradu, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, kao i istinu o bližem istorijskom kontekstu u obrazovnom sistemu, uskraćeno i pravo da u medijima vide bilo šta drugo osim ružičastih slonova i najupadljivijih i najprovidnijih neistina o karakteru vladajuće garniture.

Nakon nekoliko godina otvorenih poziva na linč svih javnih ličnosti, pa i onih nejavnih, u besu i frustraciji pronađenih po društvenim mrežama, preko najčitanijih tabloida pod otvorenom kontrolom vlasti i Vučića, njenog neprikosnovenog lidera (po sadržaju obožavanja – sada već severnokorejskog), premijerka Srbije je jako nesrećna i uplašena zato što su se na demonstracijama pojavila vešala. Takođe, predsednikov sin našao se pod pretnjama neke internet budale opasanog oružjem, nakon godina i godina u kojima gotovo svakodnevno ogroman broj onih koji se usude da malo promile glavu i kažu nešto što nije pohvalno za predsednika Vučića, bivaju virtualno razapeti, silovani, proterani iz zemlje, a nekima od njih se, nažalost, dogodi i ono najgore, budu fizički povređeni. Stoga dva slogana protesta „Stop krvavim košuljama“ ili „Stop krvavim radničkim košuljama“, obuhvataju suštinu vladavine Ane Brnabić i njenog šefa Aleksandra Vučića, koliko god se oni trudili da na sraman način obrnu situaciju. Jer, što su oni suroviji, biće surovija i reakcija potlačenih.