U prilog tome da i dalje nismo ni blizu trenutka kad ćemo se pohvaliti da dobijamo odgovor od nadležnih institucija, na koji kao građani imamo puno pravo, a koje nam garantuje Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, govore podaci Građanskih inicijativa. Prema tim podacima, nakon što tražite odgovor, a pozovete se na Zakon, od 160 opština u Srbiji odgovori 103, tokom 60 dana. To su najčešće nepotpuni odgovori, upućivanje na neku drugu instituciju ili traže plaćanje takse za davanje informacije, zbog „neukog zahteva“ i „traćenja vremena“ državne administracije.

Pored toga što dobijaju nepotpun odgovor, dodatno zabrinjava i činjenica da ne samo da građani nisu dovoljno informisani o svojim, zakonom jasno određenim pravima, nego su zabeleženi i slučajevi da zaposleni u institucijama, koji bi ostvarivanje tih prava trebalo da omoguće, ne mogu da se podiče znanjem o pravima građana i obavezama državne administracije. Praktično sve ide u smeru da država i dalje krije informacije koje bi mogle da „uznemire“ građane, odnosno, preventivno brine o njihovom mentalnom zdravlju. Naročito u slučajevima kada bi i državne strukture mogla da zaboli „glava“.

Jedan od primera zabeležen je u kol centru JUKOM-a, kada je službenik pisarnice u policijskoj stanici na jugu Srbije odbio da primi zahtev za pristup informacijama, ili kada jednoj osobi zdravstvena ustanova nije želela da dostavi kopiju ličnog zdravstvenog kartona. Kako navode u ovoj organizaciji, u dve trećine slučajeva građani od institucija ne dobijaju odgovore u zakonskom roku nakon čega imaju pravo na žalbu povereniku. Građane, što je u Srbiji sasvim razumljivo, najčešće zanima gde se i kako troši novac u opštinama, gradovima i ministarstvima.

Bez obzira na to što postoje svetli primeri institucija koje afirmišu pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, obeshrabruje to što u Srbiji i dalje nije izgrađen mehanizam ostvarivanja zakonom utvrđenih prava. Nažalost, ne samo po ovom zakonu.