Srbija nije stajala u mestu ovih devet godina, ali da je trebalo i moglo više da se učini, svesni su sigurno i čelnici nekadašnjeg DOS. Danas su uglavnom na suprotnim stranama, ali to je najmanji problem. Nije čak problem ni to što su u vladi Dačić i SPS, uostalom neki stručnjaci za policijska pitanja tvrde da predsednik socijalista, u poređenju sa ostalim kolegama, još i dobro radi svoj posao. „Malo“ su mu bilans rezultata poslednji dani poremetili, ali neće biti da je Ivica jedini krivac za jačanje ekstremnih desničarskih i navijačkih grupa.

Problem je što devet godina od rušenja Slobodana Miloševića, Srbija nije ni na pola puta do normalne, dosadne i države sa jakim institucijama koju su nam obećavali i kojoj smo se nadali. Za to ne možemo da krivimo ni SPS ni SRS već postpetooktobarske vlade koje su predvodili DS i DSS. Srbija je u nečemu raritet među bivšim istočnoevropskim zemljama. U ostalim su se bivše, socijalističke ili reformisane komunističke partije, brzo vraćale na vlast, i to kao vodeće stranke. Kod nas su se socijalisti vratili tek posle devet godina, i to kao manji član vladajuće koalicije.

Građani su, znači, na silnim izborima pokazivali visoku svest i glasali za „proevropske“ i „prodemokratske“ stranke, ali politička „elita“ i vlast koja je trebalo da ih predvode nisu uzvraćali istom merom. Zato i ne čudi onda što se obeležavanje 5. oktobra poslednjih godina svelo na prigodno, uglavnom medijsko podsećanje.