Nije INA usamljen slučaj. Više od 120 firmi iz bivše Jugoslavije traži „svoje“ u Srbiji. Puno je i srpskih kompanija koje bi to isto volele da dobiju u bivšim republikama. Procenjivalo se čak da je vrednost srpske imovine gotovo dvostruko veća od vrednosti koju potražuju preduzeća sa zapadne strane Drine. I jedni i drugi i treći su bili maksimalno nedosledni u ponašanju. U Hrvatskoj i Sloveniji pogotovo, veći deo te imovine, ako ne i sva, davno je privatizovan. Ko bi to sad raspetljao? Samo visoka politika, ako tu imamo u vidu Putina koji je navodno tokom posete Hrvatskoj tražio nazad imovinu NIS-a. Tako jaki faktori bi nešto i mogli da dobiju dok bi srpski političari takvo pitanje teško i postavili. Manje-više isto se desilo i u Srbiji. Imovina koja je nešto vredela rasprodata je tako da Hrvatima i Slovencima ostaje da traže i dobiju nazad nešto što već odavno nikome i ne treba.

Ironija je i da su srpski advokati angažovani u borbi da kompanije iz drugih zemalja dobiju ono što su imali u Srbiji. Neki od njih su članovi vladajuće koalicije, a neki i poslanici u Skupštini. Sukob interesa? Ma ne, samo još jedan dodatak slici o neverovatnoj Srbiji.

Na kraju će se doći do situacije da zapravo neće sudovi ni presuđivati. Svaki od tih slučaja je zapravo slučaj za sebe koji mora posebno da se rešava. Pošto je to verovatno nemoguće izglednije je da će se na političkom nivou naći neko traljavo rešenje koje nikog neće zadovoljiti osim političare.