Izbori u DS

Demokratska stranka, najveća i najmoćnija politička organizacija u Srbiji, svakako ne oskudeva u kvalitetnim i ambicioznim kadrovima. Demokrate su, još od devedesetih, imale razvijenu unutarstranačku školu, formalnu i neformalnu, Zoran Đinđić je lansirao strategiju ulaganja u znanje, a sam Tadić je 1998. osnovao Centar modernih veština kao edukativnu bazu za talentovane kadrove iz koje je, na primer, potekao njegov višegodišnji šef kabineta Miodrag Rakić. Šta tek reći za stotine funkcionera srednjeg i nižeg ranga po gradovima i opštinama širom Srbije, kao i za hiljade „običnih“ članova stranke, poznatih na svojim radnim mestima po sposobnosti i obrazovanju. Naravno, ima i u DS mnogo kukolja, ima korumpiranih, lakomih na privilegije, neradnih… I biće ih, kao i svuda.

Međutim, ako se držimo pozitivnog ugla priče, ostajemo zbunjeni pred činjenicom da u stranci tako velikih kapaciteta gotovo da nema nikakve konkurencije za pozicije s kojih bi trebalo da se usmerava njen rad i razvoj. Ukoliko i prihvatimo zdravo za gotovo da Tadiću, jednostavno, nema ravnog, šta sa članstvom u Predsedništvu i Glavnom odboru, šta s potpredsednicima, zar je moguće da je Statutarna komisija najpoželjnije mesto među demokratama? Zar je moguće da sva 164 opštinska odbora DS spontano govore jednim glasom? Ako nam DS, stožerna stranka vladajuće proevropske koalicije i snaga koja diktira tempo reformi, poručuje da unutar nje nema prostora za zdrav, najmasovniji mogući rivalitet, zasnovan na znanjima i sposobnostima, da li je to primer koji treba da sledimo u institucijama, preduzećima, u celom društvu?

Nažalost, dobro znamo da nije Srbija ni Engleska ni Amerika, pa da unutar stranaka imamo direktne, demokratske izbore, oštru, a pozitivnu utakmicu, atraktivne kampanje u kojima članstvo bira „najbolje od najboljih“. Mlada smo demokratija-u-izgradnji, još suviše toga moramo da učimo. Ali, ako oni koji treba Srbiju da guraju napred ne daju najbolji, lični primer, loše nam se piše.