Kad ministri ćute

To što je vlasnik zajedno sa kompletnim menadžmentom uhapšen upravo zbog malverzacija u preduzećima koja mu je prodala država, nije dovoljan razlog da se i ostali nadležni ministri zainteresuju. U Agenciji za privatizaciju još nisu odlučili da li će raskinuti bar onih šest ugovora koji su još u toku i gde firme nisu izašle iz sistema kontrole, a to što je vlasnik lišen slobode, tvrde da nije pravni osnov za raskid ugovora.

I u ovom slučaju potvrdila se već ustaljena matrica naše privatizacije. Prema njoj, zaposleni najpre mesecima protestuju, obilaze nadležne i nenadležne institucije tvrdeći da novi vlasnici umanjuju vrednost njihovih uloga fiktivnim dokapitalizacijama ili isisavanjem kapitala. Odgovor na koji obično nailaze jeste da je vreme samoupravljanja prošlo. Onda se ipak utvrdi da je dotični vlasnik nešto muljao, kao u ovom poslednjem slučaju, možda će biti i uhapšen, ali položaj radnika se time ne menja. Naprotiv, još je komplikovaniji. Država ni u jednom trenutku nije preuzela odgovornost za prodaju, iako je ona ta koja organizuje aukciju ili tender, bira kupca i sklapa ugovor sa njim. Radnici, koji su ujedno i mali akcionari sa legitimnim pravom na učešće u upravljanju, u tom procesu ipak ne učestvuju. Ali, kada „pođe nizbrdo“, oni su ti koji ostaju bez imovine, sa višemesečnim neisplaćenim zaradama i izgubljenim radnim mestom.

Radnici Nibens grupe imali su ovoga puta nešto malo više sreće od ostalih koji su se našli u sličnoj situaciji. Rešenje jeste privremeno, jer ne daje odgovor na pitanje šta kada se radovi završe i kakva je sudbina firmi u kojima su i dalje oni manjinski akcionari. Ali, radili su na projektu koji organizuje država i finansira ga iz inostranih kredita, pa je bar jedan ministar, direktno zadužen za taj projekat, reagovao. Ostali, uključujući i premijera, još uvek ćute.