Ko su krivci

Još je izdašnija država Srbija prema svojim osuđenim ratnim zločincima (kao i prema onima kojima se još uvek sudi) kojima je davala i daje materijalne prinadležnosti u rasponu od plaćenih troškova boravaka članova porodica tokom poseta osumnjičenima u Sheveningenu do stanova i kuća koje su, po pravilu, osuđeni zadržavali i nakon pravosnažnih presuda. Moglo bi se navesti još ovakvih i sličnih primera državnog tretmana i razumevanja „naših heroja“ ali u njih svakako ne spadaju i ponuđena obeštećenja generalu Vladi Trifunoviću i pukovnicima Berislavu Popovu i Sretenu Raduškom. Osuđenom na višegodišnju kaznu zatvora zbog navodne izdaje, a u suštini zato što je svoje mlade vojnike, njih 220, izvukao iz opsednutog i napadanog varaždinskog garnizona, general Trifunović i njegovi saradnici su proživeli skoro dve decenije pod nepravednom presudom koju je srpsko pravosuđe tek prošle godine u potpunosti poništilo. Ne slamajući se od ažurnosti, tek ovih dana, Ministarstvo pravde je, kao obeštećenje za vreme provedeno u zatvoru, Trifunoviću ponudilo 6.000.000, a Popovu i Raduškom po 4.000.000 dinara. Dakle, Trifunoviću koliko i Tomiću, a mnogo manje nego haškim optuženicima i osuđenicima. U ovakvoj Srbiji logično je što je tako. Radikalno drugačiji stav prema Trifunoviću morao bi značiti kako reviziju uzroka rata i posledica ratovanja što bi, nema sumnje, dovelo u pitanje mnoge karijere i ratom stečene privilegije. Otuda pitanje: ako je general Trifunović nevin (a jeste) – ko su i gde su krivci? Sve dok se ne ponudi pravi i iskreni, zvanični odgovor na ovo pitanje general Vlado Trifunović će, teško bolestan, čamiti u devet kvadratnih metara zgradurine koja se samo zove hotel.