Tako nam je, eto, rečeno Ministarstvo otkrilo rupu na saksiji i skinulo mrak s očiju. Jer kako bi se inače suočili sa činjenicom da je u ovoj državi „na režimu gladovanja“ najmanje 250.000 porodica i da je 150.000 dece školskog uzrasta neuhranjeno. To su dakle oni na kojima svet ostaje.

Racionalni statističari ne bi bili to što jesu, kad svemu tome ne bi pridodali da najjači talas bede tek predstoji, pa dešavanja poput odsecanja prstiju i najavljivanja kolektivnih samoubistava, samo su trenutna merna jedinica stepena ljudskog očaja. Narod bi rekao: što je manje hrane, sirotinja bolje uspeva. Nije daleko od istine da će takozvane „narodne kuhinje“ preplaviti naše gradove, a kazan će biti privilegija mlađih, jačih, drskijih i bržih. Gradska smetlišta i kontejneri oko solitera odavno su poprišta bitaka za teritoriju, što će reći za puko preživljavanje.

Za nepoverovati je kakav svet se muva oko kontejnerske trpeze. Od onih „sa dna kace“, do nekad uglednih, obrazovanih i uvažavanih članova društva, koji su, bez svoje krivice, dospeli u situaciju da se hvataju za gušu oko svake nabubrele najlon kese sa ostacima hrane.

Ostaje čuveno pitanje: gde je u svemu tome država? Nigde, naravno. Dosetili se, pa sad otvaraju takozvane SOS prodavnice za sirotinju, što je još jedan oblik diskriminacije u gladi, jer se takve radnjice otvaraju samo u gradovima. U provinciji ionako nema ko da pazari. Konačno, sirotinja se oduvek snalazila. Pa će i sada. Kriza u kojoj živimo nije ništa novo. Možemo mi i gore. Spasa nam, očito je, nema, ali propasti nećemo.

I od SOS radnji, koje možda i nisu tako loše, ali ne i preterano dobro rešenje, do tačkica o kojima se već šuška i narodnih kazana, samo je korak. Ako zatreba, a neki novi izbori eventualno budu neizbežni, evo nama opet tačkica, bonova i još većih i dubljih kazana i SOS prodavnica.

Andrić je, kažu, svojevremeno napisao da se tri stvari ne daju prikriti: ljubav, kašalj i siromaštvo! Bogu hvala, mi još pomalo kašljucamo.