Korak unazad

Pregovori su zapeli onog momenta kada je američka delegacija odbila predloženi tekst deklaracije, uz insistiranje da se umesto reči „mora“, za obavezu smanjenja emisije ugljen-dioksida, upotrebi izraz „trebalo bi“.

Konferencija od koje se očekivalo donošenje pravno obavezujućeg dokumenta, koji bi odredio na koji način će se u budućnosti planeta boriti protiv klimatskih promena, doživela je fijasko. Umesto deklaracije, koja bi odredila ko je i koliko dužan da smanji emisiju štetnih gasova u atmosferu, postignut je sporazum između SAD, Kine, Brazila, Indije i Južnoafričke Republike da se „usvoji cilj ograničenja rasta temperature na planeti od dva stepena Celzijusa do 2050. i da se u tom pravcu i deluje“. U odnosu na Kjoto protokol, usvojen 1997. godine, koji je predviđao konkretne obaveze smanjenja emisije gasova za najveće zagađivače do 2012. godine, konferencija u Kopenhagenu je, u najmanju ruku, korak unazad. Predlozi EU da smanjenje do 2020. bude za 20 odsto manje u odnosu na 1990, ili Japana, da ono do 2050. bude manje čak za 50 odsto, nisu ozbiljnije ni razmatrani.

I pre početka konferencije spekulisalo se da dogovor neće biti postignut, jer saglasnosti u vezi sa tekstom deklaracije nije bilo ni u naznakama.

Nakon konferencije je i najvećim skepticima jasno da se klima na planeti zaista menja i da posledice tih promena mogu biti nesagledive. Jaz između bogatih i siromašnih zemalja je toliko dubok da i ne postoje naznake da će u budućnosti biti postignuta ikakva saglasnost. Osim što će najsiromašnije zemlje do 2020. dobijati po 100 milijardi dolara godišnje za borbu protiv klimatskih promena.

Ekolozi, koji su možda najviše očekivali od novog sporazuma, saglasni su u oceni da „crni dani za planetu tek predstoje“.