Niški sud kaže da Cvetković više nije državni neprijatelj i ratni zločinac, kako ga je 1945. proglasila Državna komisija tadašnje FNR Jugoslavije, a poništene su i sve posledice ove odluke. Interesantno, ali bliže obrazloženje sudske odluke nije poznato. Istorija je odavno dala sud i o Hitleru, nacističkoj Nemačkoj, ali i o postupcima tadašnje jugoslovenske kraljevske vlade. Nije baš veseo.

Stoga i ne čudi žestoka reakcija predsednika socijalista i ministra policije Ivice Dačića, na ovakvu odluku suda. On je naveo da je „apsolutno pogrešna odluka da se rehabilituje neko ko je potpisao Trojni pakt sa Hitlerom“ i da „Srbija i Srbi polako postaju narod koji se stidi svoje borbe protiv fašista“. Kako je objasnio, svojim koalicionim partnerima iz DS i G17 plus postaviće pitanje „kako će policija na ulici da reaguje kad najviši državni organi i političari zamenjuju teze i revidiraju istoriju“. Da li vlast može da promeni sudsku odluku? Nadajmo se da ne može. Mada…

Cvetković je Protokol potpisao po nalogu tadašnjeg Krunskog saveta, a u ime vlade. I danas se vlade u Srbiji zaklanjaju iza katastrofalnih političkih i ekonomskih odluka odredbama da je vlada kolektivni organ i da ne može da snosi krivičnu odgovornost. Sud o njihovim potezima daje narod na izborima. Kako američki novinar i pisac Embrouz Birs kaže, upravni odbori su i smišljeni da depersonalizuju loše odluke. To je i razlog zašto nakon 5. oktobra 2000. i pada Miloševića s vlasti nijedan direktor na stotine namerno uništenih preduzeća po Srbiji nije seo na optuženičku klupu. Upravni odbor odlučio, dakle, niko nije kriv. Svi su pomalo, a zajedno nema krivca.