Mediji koji su uvideli da mogu biti sankcionisani višemilionskim novčanim kaznama, razumljivo, prvi su reagovali. UNS i NUNS imaju različite stavove, a podelili su se i članovi vladajuće koalicije. G17 plus je odlučno za ovaj zakonski predlog, SPS se, zbog ranijih radova, tj. „Šešeljevog zakona o informisanju“ nećka, a Dragan Marković Palma odlučno je protiv.

Predlagač je u pravu kada, u obrazloženju predloženih zakonskih izmena, konstatuje da se „postojeći Zakon o javom informisanju u svojoj primeni pokazao neefikasnim“ i da je „informisanje kao delatnost od opšteg interesa ozbiljno dovedeno u pitanje u domenu objektivnog izveštavanja“. Predlagač kaže da je donošenje po hitnom postupku potrebno zbog „sprečavanja štetnih posledica po život i zdravlje građana, kao i štetnih posledica za rad organa, organizacija i drugih pravnih lica koje neobjektivno izveštavanje može prouzrokovati“. Toliko je bilo hitno da novinarska udruženja nisu, izgleda, konsultovana.

Dobro je što izmene podrazumevaju jasniju vlasničku strukturu medija, ali višestruko povećanje kazni i obavezni osnivački kapital, prilično su diskutabilne odredbe. Sigurno je da mediji koji šire mržnju, objavljuju pornografske i uvredljive sadržaje treba da budu kažnjeni, ali ako nisu sankcionisani po važećem zakonu zašto bi bili po novom? Tačno je da za objavljeno treba snositi posledice i da pod plaštom „slobode medija“ niko nema pravo da vređa ili uništava nečiji život. Ljudi najbolje razumeju kaznu ako ih lupite po džepu, ali ne treba zaboraviti da često informacije problematične sadržine medijima plasiraju sami političari koji se tako obračunavaju sa svojim oponentima. Njih je očigledno teže sankcionisati, a bez pristojnijih političara i države teško ćemo imati pristojnije medije.