Mit o dijaspori

Njegovo prisustvo i blagoslov celokupnoj „manifestaciji“ ne bi trebalo da čudi, s obzirom na to da su Srbi uglavnom nostalgičan narod vezan za postojbinu prvenstveno kroz pripadnost Pravoslavnoj crkvi. Međutim, da li je mnogobrojna skupina tog dana poslala, između redova, i neku drugu poruku dijaspori osim „mislimo na vas“, ili, kako reče predsednik Tadić, „Srbija ima pravo i obavezu da štiti prava Srba u regionu i inostranstvu“. Da nije poruka u stvari glasila „mislite na nas, pomozite“! Da li je srpski establišment konačno shvatio da tih tri i po do četiri miliona Srba koji žive u inostranstvu nisu istog mentalnog sklopa, razmišljanja i interesovanja kao ranije? Da li se to „mit o dijaspori“ koja je uvek tu da pomogne maticu, pre svega finansijski, ruši?

Evidentno je da dijaspora danas nije isto što i pre 20-30 godina. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka zemlju su uglavnom napuštali radnici sa završenom osmogodišnjom, eventualno srednjom školom, odlazeći u inostranstvo „trbuhom za kruhom“ u potrazi za bilo kakvim zaposlenjem. Pravoslavna crkva je bila stožer njihovog okupljanja, ali i brojne folkoteke koje su, uz prisustvo popularnih narodnjaka iz Grandovog jata, petkom i subotom bile pune nostalgičnih Srba.

U proteklih deset-dvadeset godina Srbiju su napuštali mahom mladi i obrazovani ljudi u potrazi za zaposlenjem i boljim životnim standardom koji im u vrtlogu turbulentnih događaja „otadžbina“ nije mogla omogućiti. Mnogi od njih su ateisti, nemaju potrebu da odlaze u crkvu, a većina njih i ne sluša narodnu muziku. Nije li konstituisanja Prve skupštine dijaspore i Srba u regionu upravo poziv ovoj omladini da ne zaboravi svoje korene i da poneki evro koji pretekne ulože u zemlju iz koje su, pre 10-20 godina, morali da odu?