Mit o Iraku

Ugovor sa Irakom o izvozu naoružanja i vojne opreme jeste dobar posao, ali pre svega zato što je vredan. Podigao je proizvodnju u brojnim preduzećima tzv. namenske industrije iako je delovalo da neka od njih neće doživeti ni sledeću Novu godinu. Međutim, ne treba se zavaravati. Iračani tu opremu ne kupuju samo zbog nekadašnjih dobrih odnosa već zato što je jeftinija od neke druge. Sigurno je da bi pre uzeli nešto iz NATO zemalja, ali je to za njih skupo. Ponoviti takav ugovor sigurno bi bilo dobro, ali gde, u kojoj zemlji, osim Iraka? S druge strane, ideja ministra Šutanovca da Vlada „zalegne“ kod Iračana da takve poslove sklope i sa srpskim građevinskim preduzećima daleko je nerealnija. Dobre građevinske poslove odavno su kaparisali Amerikanci i tu su šanse za proboj ravne nuli. Pogotovo kada se ima u vidu koliko su građevinske firme realno sposobne da privuku pažnju banaka da bi ih ispratile na tenderima za dobijanje poslova. Ipak, nikada nije na odmet reći da smo razgovarali i da smo se baš potrudili da obezbedimo poslove, a sad, ako ih ne bude, e, to nije naša krivica.

Zavaravanje oko saradnje sa nesvrstanima izgleda da je postalo moda poslednjih dana. Da li je reč o nedostatku inspiracije ili o čemu već, tek drže se i okrugli stolovi o mogućoj saradnji sa Indijom, priča se o izvozu u Afriku… Koje malo preduzeće je za to realno sposobno, srednjih ima suviše malo, a o velikima ne treba trošiti reči. Pogotovo kad se iz šešira izvlači poljoprivreda. Koji to mi proizvod imamo koji drugi nemaju. Nismo veliki proizvođači kakaa, banane ili limuna. Dok naš poljoprivredni proizvod stigne do Čilea, postane znatno skuplji nego onaj iz, recimo, Ekvadora. Dovoljno je pogledati statistiku. U poslednjih 19 godina uvek smo više uvozili nego izvozili u nesvrstane zemlje. Zašto bi sada trend bio drugačiji. Prestanimo da se zavaravamo, ne spadamo više u tako jeftine zemlje kao početkom decenije pa da možemo da konkurišemo nižom cenom. Od mitova se ne živi.