Dalje zaoštravanje odnosa sa zemljama u regionu i kontroverzno zbližavanje sa kompromitujućim režimima trećeg sveta, predstavlja trenutnu aktivnost srpske spoljne politike koja bi, sudeći bar po proklamovanom prioritetu Vlade Srbije, trebalo da se kreće u pravcu evropskih integracija.
Paradoksalnost tih poteza državni vrh opravdava pokušajima ostvarenja drugog po nivou spoljnopolitičkog prioriteta. Reč je o očuvanju teritorijanog integriteta i suvereniteta, odnosno pridobijanju što većeg broja zemalja u podršci pred Međunarodnim sudom pravde, koji bi u narednih godinu dana trebalo da izađe sa savetodavnim mišljenjem o opravdanosti proglašenja kosovske nezavisnosti. Čak i ako se zanemari činjenica da je reč o savetodavnom a ne obavezujućem stavu tog suda, odnosno potpuno nerealnim očekivanjima da se Kosovo vrati u okvire Srbije, čini se da trošenje diplomatskih resursa ne samo da je uzaludno, nego da može da naškodi prioritetu u spoljnoj i unutrašnjoj politici – evropskim integracijama.
Na tom putu „očuvanja“ Kosova, Srbija ne nalazi podršku u državama članicama Evropske unije, pa čak ni kod onih pet preostalih koje nisu priznale državnost Kosovu, već „iskopava“ stubove iz nekih ranijih dana, oslanjajući se pri tom na reputaciju druga Tita i njegove bliske odnose sa velikim brojem lidera zemalja nesvrstanih. Prenebregavajući okolnosti koje su se od tog vremena višestruko promenile i razvile u raznim pravcima, državni vrh Srbije svakako ne odaje utisak kao da izvesno zna šta radi i kuda se kreće.
Srpski vojnici u prvim redovima u maršu povorke koja paradira ulicama Tripolija u svečanom činu obeležavanja četrdeset godina neprikosnovenog liderstva Gadafija, uz prisustvo najvišeg državnog vrha, svakako da neće Srbiji doneti željene poene kada je reč o približavanju Evropi. Na toj Gadafijevoj paradi nije bio prisutan nijedan predsednik neke od država članica Unije, pa ni Rusije ili Kine, ali tamo je predsednik Srbije u pratnji ministra odbrane Dragana Šutanovca i zamenika načelnika Generalštaba Mladena Ćirkovića. Iako neistaknut u javnosti, u srpskoj delegaciji bio je i Zoran Lilić, Miloševićev čovek za pregovore sa Gadafijem oko uvoza nafte za vreme sankcija tokom devedesetih.
Ekonomska dobit u trgovini oružjem i mogućnost uvoza nafte po povlašćenijim uslovima u odnosu na druge zemlje, razlozi su koje država ispostavlja građanima Srbije u objašnjenju razvoja tog kontroverznog odnosa sa Libijom. Konfuznost i dezorijentisanost u pogledu ostvarenja spoljnopolitičkih ciljeva zapravo su signali koje država šalje ne samo svojim građanima već i zemljama EU od kojih očekuje kandidaturu za članstvo, odmrzavanje SSP i razumevanje u pogledu neizvršenih obaveza prema Haškom tribunalu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
