Poslednji slučaj sa uvredama, od kojih se neke mogu shvatiti i kao pretnje, na račun portparolke DS Jelene Trivan ipak neće biti kap koja je prelila čašu. Nastaviće narodnjak Velja, pre ili kasnije, sa istim manirima, zaštićen poslaničkim imunitetom, sklonošću javnosti da ubrzano zaboravlja „afere“, bojazni demokrata da se eventualno krivično gonjenje ne protumači kao politički progon. Jedino trajno rešenje je da ga kazne birači, na svakim sledećim izborima, od Aranđelovca i Žablja do republičkog nivoa.

Čak i ako dozvolimo sebi cinizam i skepsu, pa pomislimo da Ilićevi politički protivnici i igraju na njegov razbarušeni temperament, znajući da će svaka malo oštrija provokacija izazvati eksplozivnu reakciju, krajnja odgovornost je samo njegova. Lider parlamentarne stranke, bivši ministar, samoproklamovani narodni tribun, jedan od hrabrih vođa pobune protiv Slobodana Miloševića samog sebe na kraju svodi na političkog huligana.

Ilić možda jeste najgori, ali nije jedini. Još nisu izbledela dešavanja sa sednice parlamenta na kojoj su se jedan ministar, vođa najjače opozicione partije i pojedini poslanici međusobno častili najgorim pogrdama. Setimo se i radikalskih polivanja vodom i bacanja cipela. Crveni tepih, državna himna i postrojavanje garde ne mogu da sakriju prostakluk, kao što ni firmirana odela i limuzine ne prikrivaju praziluk. Odgovornost je na gotovo celokupnoj političkoj eliti.

Odgovorni su i mediji. RTS je ovog puta ispravno reagovao. Saopštenjem o Ilićevom napadu na Trivanovu razobličili su njegova nemušta pravdanja, a posebno ohrabruje najava da Javni servis u svojim emisijama više neće tolerisati političare „koji narušavaju standarde građanske pristojnosti“. S druge strane, licemerno je ponašanje pojedinih medija, tiražnih tabloida. Oni čije se svakodnevno izveštavanje svodi na orgijanje prostote, koji su do juče nekrofilski profitirali od smrti Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode, sada se zgražavaju nad Velimirom Ilićem.

Od srpskog parlamenta, političara i javnosti možda ne treba očekivati skandinavsku uzdržanost, britansko poštovanje zdravog razuma i vekovima uspostavljane demokratske standarde, ali minimum odgovornosti za javnu reč i delo mora postojati.