NATO resetovanje

Međutim, iako je Rasmusen, generalni sekretar Alijanse, u prvi plan istakao da NATO i Rusija jedno drugo više ne doživljavaju kao pretnju, vreme će pokazati u kojoj meri to odgovara istini, posebno ako uzmemo u obzir turbulentne, a ne tako davne događaje, a, naravno, i istorijske odnose Rusije i Zapada koji se teško mogu podvesti pod floskulu „tradicionalnog prijateljstva“.

U pristanku Dmitrija Medvedeva da Rusija sarađuje sa NATO razmenom informacija o „pretnjama nad evropskim nebom“ i spremnosti na saradnju u rušenju raketa, valjda iz Irana i Severne Koreje, pa i u samom njegovom dolasku u Lisabon, zapadni krugovi vide buduću spremnost Moskve na kompromise (koji bi jednog dana mogli dovesti do vraćanja na dnevni red pitanja kao što je širenje NATO na istok). Uporište toga leži u, opet, pretpostavljenom sukobu Medvedeva i Putina povodom izbora 2012. Iz čega proizlazi da je Medvedev za Zapad prihvatljiviji pobednik od Putina

Medvedev je bio rezervisan, rekao je da će Rusija učestvovati u projektu raketnog štita samo pod uslovom potpune razmene informacija. Pohvalio je „hrabrost“ Obame što je odustao od Bušovog plana antiraketne odbrane koji je kao glavnu pretnju označio upravo Rusiju. Obama na samitu nije bio u prvom planu, što je posledica konfuzije nastale posle poraza demokrata na izborima za Kongres i spoljnopolitičkih problema koje mu je Buš ostavio.

Najavljeno je povlačenje iz Avganistana do 2014. Proces će biti spor i neizvestan. U Avganistan, opet, dolaze Rusi, ali ne da se trijumfalno vrate na mesto odakle su poniženi otišli 1989. već da doprinesu stabilizaciji tog dela Azije. Ne kao asistent SAD, da vojnom obukom i oružjem pomognu borbu protiv talibana, već da se i tamo pozicioniraju kao sila koja se više ne može ignorisati.