(Ne) dostižna lista

Šangajsku listu, kao jednu od najrespektabilnijih u akademskom svetu, svake godine objavljuje univerzitet Jiao Tong, a jedan od glavnih uslova da bi se na nju dospelo je broj objavljenih naučnih radova u međunarodno priznatim časopisima. Američki univerziteti dominiraju čak i među prvih sto, a od zemalja bivše Jugoslavije na tu listu jedino je uspeo da se plasira Univerzitet u Ljubljani.

Domaći univerzitetski profesori podeljeni su u dva tabora – manjina drži korak sa svetom i objavljuje radove u međunarodnim časopisima, a velika većina decenijama uživa sve privilegije koje donosi titula i ne objavljuje ništa. Pokušaji da se pooštre kriterijumi za napredovanje u zvanja, naišli su na veliki otpor unutar akademske zajednice. Posebna priča su uslovi za bavljenje ozbiljnim naučnim radom u Srbiji.

Analize pokazuju da se poslednjih godina situacija popravlja i da je broj naučnih radova u renomiranim časopisima međunarodnog ranga znatno povećan. Dešavalo se, međutim, da naši naučnici pored svog imena zaborave da napišu gde je rad nastao. Nadležni su izračunali da smo zbog toga samo prošle godine ostali „kratki“ za čak 700 radova.

Uprkos podsticajnim merama Ministarstva za nauku, koje su zasigurno doprinele i boljim naučnim rezultatima, pitanje nedovoljnog finansiranja nauke u Srbiji i dalje je problem broj jedan. Poznato je da visoko razvijene zemlje zarađuju enormne količine novca prodajući „pamet“, a do toga dolaze tako što za nauku izdvajaju deset puta više od Srbije.

Ako zaista hoćemo u Evropsku uniju i ako hoćemo da standard naših građana približimo njihovom, onda moramo da se ponašamo kao i oni, odnosno da izdvajamo za nauku oko tri odsto bruto društvenog proizvoda. Prva prilika da država pokaže da li to želi je predstojeći budžet za 2011. godinu.