Međutim, teško je očekivati da jedan zakon ispravi sve probleme koji dovode do pogibija na drumovima. Propis može da pomogne, ali neće biti vidnijeg napretka bez promene u glavama vozača. Pisac zakona je možda očekivao da će tu promenu doneti drastičnije kazne. Ali, kada je neko spreman da, sve sa decom na zadnjem sedištu, krene u preticanje kolone na putu sa samo dve trake, nikakav zakon ne pomaže.

Ne mogu propisi ništa da pomognu u ubeđivanju vozača da ne sme da sedne za volan i vozi do Grčke u jednom dahu nedovoljno odmoran ili da ne sme automobilom da krene kući iz kafane iako je popio „samo“ tri piva. Drugo, da bi poštovali propise, vozačima u Srbiji je potreban dokaz da se kaznene odredbe korektno primenjuju. To znači da saobraćajna policija ne bi trebalo da dozvoli da vozači pored sebe gledaju državljane zapadnoevropskih zemalja, koji jure ka svojim otadžbinama ne spuštajući gas ispod 150 kilometara na čas. Takođe, posmatraju kako ostaje nekažnjena, recimo, uveliko prisutna navika u Beogradu da se desna traka Bulevara kralja Aleksandra Karađorđevića koristi kao parking dok se sedi u bašti obližnjeg kafića. Kada vide da to prolazi nekažnjeno, koliko njih će učiniti isto? Treće, veliki broj nezgoda događa se na putevima između sela ili manjih gradova, ali kako lokalni vozači znaju da na tim putevima gotovo nikada nema patrola saobraćajne policije, opet se vozi brže od dozvoljenog. Na bržu vožnju „mame“ i znakovi za ograničenje brzine koji, na nekim mestima, pokazuju nerealno niske vrednosti. Postavljani su u vreme kada su Srbijom jezdili „stojadini“, „tristaći“, „pezejci“ i slična zastarela vozila, dok su novi automobili opremljeni najsavremenijim kočionim sistemima, pa je njihovim vlasnicima nelogično da voze toliko sporo. Revizija tih znakova svakako je potrebna.

Kada je reč o gradu, pomoći nema dok policija ne počne da kažnjava vozače taksija i autobusa GSP. Koliko se puta dogodi da autobus ne uđe u stajalište već otvori vrata u voznoj traci i zaustavi kolonu iza sebe (što isprovocira nepropisno preticanje nestrpljivih vozača) ili u ulici sa dve trake stane „ni tamo ni vamo“ pa potpuno zatvori prolaz. O nestrpljenju da sačekaju otvaranje semafora da ne govorimo. Takođe, bahata vožnja taksista navukla je veliki gnev „običnih“ vozača, koji u svakoj prilici nastoje da im kontriraju ili se, što je češći slučaj, ugledaju na njih pa rade isto i uz to nepotrebno trube, mlataraju rukama, psuju. Na kraju, tu je i problem kvaliteta ulica i puteva. Stanje je žalosno. Tome neće pomoći zakon, već mora da se izdvoji novac za popravku starih ili izgradnju novih. Međutim, za to će biti potrebna decenija, a ne par godina.