Nemačka vlada u primeni netipičnih rešenja otišla je i korak dalje vraćajući se ekonomskom patriotizmu, uslovljavajući pomoć zahtevom da u funkciji ostanu sve Opelove fabrike u Nemačkoj, dok su one u Španiji, Belgiji, Britaniji, Poljskoj i Rusiji „raspoložive“ za zatvaranje ili velika otpuštanja radi smanjenja troškova.

I u Srbiji je evidentno da postoje kompanije kojima bi mogla da zatreba pomoć države da bi preživele. Međutim, Srbija će delimično moći da prepiše iskustva drugih zemalja jer će morati da pribegne traženju sebi svojstvenih netipičnih rešenja. Netipičnih svakako, zato što je značajan broj kompanija u problemu u vlasništvu osoba kojima se u javnosti uz ime često prišiva i naziv tajkun sa, zna se ili pretpostavlja se, kakvim i kolikim uticajem na politički vrh zemlje. Zato i ne čudi što su sve prisutnije (i sve će biti prisutnije) priče kako im treba pomoći, bar zbog dobavljača, da oni, jadni, ne propadnu jer zapošljavaju hiljade radnika. Nemačka vlada nije rešila da pomogne Dženeral Motorsu da bi spasila Opel već je svoje napore odmah usmerila ka nemačkim fabrikama. Poređenje nije adekvatno, ali sugeriše da bi i srpska vlada mogla, ako želi, da se okrene samo onim manjim firmama koje trpe zbog problema većih (ili arogancije i prevelikih apetita, ako se tako tumači njihovo besomučno produžavanje roka isplate putem kojih su se beskamatno kreditirali).

Oni iole mudriji političari u vrhu vlasti, kojima breme tajkuna previše pritiska kičmu, mogli bi da vide krizu kao šansu da se tog bremena reše puštajući tajkune „niz vodu“. Ili je stisak tajkuna previše snažan da bi se otrgli pa će morati prvo njima da pomognu? Nije teško zamisliti kako bi tržište Srbije izgledalo kada bi sa njegove mape nestala neka imena. Više konkurencije, bolji proizvodi, bolja usluga, niže cene, ali zaista. S druge strane, istina je da kompanije u vlasništvu tajkuna i same zapošljavaju veliki broj radnika. Situacija je delikatna i slična onom „biti ili ne biti“. I za tajkune i za političare, ali i za građane.