Ni r od reformi

Najskromnije rečeno – ništa. Svi ključni sektori u koje se novac uglavnom samo sipa i dan-danas su netaknuti i rastu kao crne svemirske rupe, gutaju sve više i više. To je jedina strategija koju su vlade do sada primenjivale jer je ovde očigledno najbolje uspevao sistem „samo ništa ne diraj, da ne talasa“.

Zašto je to tako. Zato što ti sektori brinu o armiji glasača. Oko pola miliona ljudi. Ako se tome doda po supružnik, pa eventualno roditelji, pa i neko dete koje je stasalo za glasanje, dobije se masa od skoro dva miliona. Neka se samo četvrtina ražesti zbog otpuštanja, tas na izbornoj vagi ozbiljno preteže. Država je još od devedesetih najveći poslodavac. Kako je privreda urušena sankcijama, socijalni mir se kupovao preko posla u opštini, komunalnom ili javnom preduzeću, školi, domu zdravlja, bolnici. Prva vlada Vojislava Koštunice u tome je bila ekspert.

Prava je ironija da građane od države spasava kriza. Moralo je da dođe do najvećeg ekonomskog zastoja u svetu još od Drugog svetskog rata da bi srpska vlada krenula nešto da radi na smanjivanju nepotrebnih troškova koje proizvodi država. Da ne bi jedan zaposleni u privredi na svojim leđima teglio i svoju decu i jednog penzionera i jednog činovnika. Pa koja kičma to može da izdrži. Uz to se natovari i predizborna obaveza podizanja penzija na nivo od 70 odsto plate. Koliko je to bila loša odluka u vreme krize šira javnost nikada nije u potpunosti shvatila, ali hoće.

I onda građani sednu pred televizor i vide ministra zdravlja ili ministra prosvete kako svim srcem hvale zaposlene u svojim sektorima, a onda odu u bolnicu pa se na njih izdere nervozna sestra ili im iz škole dođe dete sa još jednim nepotrebnim umesto korisnim znanjem i šta mogu da pomisle kada im se obeća istorijska reforma administracije. Ko je ovde lud?