Ostavka

Ovo je redak slučaj da je jedan domaći političar zbog neuspeha, u ovom slučaju nepronalaženja haških begunaca Ratka Mladića i Gorana Hadžića, dao ostavku. Prva misao je da bi srpski političari češće mogli da podnose račun građanima Srbije u vezi sa rezultatima svoga rada. Reklo bi se da kada bi političari češće podnosili ostavke na brojne funkcije, tada bi sistem imao više šanse da opravda naziv demokratski.

Za podnošenjem ostavke je pre Ljajića jedino još davne 2006. posegnuo već zaboravljeni Miroljub Labus, koji je ostavku podneo kao potpredsednik Vlade, jer su bili prekinuti pregovori sa Evropskom unijom. Svi ostali domaći političari su ostali samo na praznim obećanjima – povlačim se iz politike ako Tadić pobedi, kako je to rekao Tomislav Nikolić ili Aleksandar Vučić, svojevremeno, pa su se ugrizli za jezik i mirne duše nastavili da se bave politikom.

Glavni utisak Ljajićeve ostavke je nedorečenost, kao i da iza te ostavke stoji još nešto. Za nas obične građane neuhvatljivo. Ruku na srce, obećanja o tome da će Mladić biti u Hagu do nekog imaginarnog datuma, slušali smo godinama, samo su bili različiti datumi i zvaničnici koji su ta obećanja davali.

Kada se pogleda malo bolje, čini se da su u ovom slučaju svi na dobitku. Najpre, Ljajić jer je to dobar političko-marketinški potez. Pogotovo ako se ta odluka posmatra u kontekstu širenja njegove stranke i potvrđivanja imidža da je čovek koji ispunjava obećanja. Rad Akcionog tima, uprkos Ljajićevoj ostavci, neće biti blokiran i nastaviće sa radom. Ostavka svakako neće usporiti potragu za Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem, a Tribunal će ih čekati do 2012. Pitanje je da li će i Srbija to moći.