Njegov prethodnik Velimir Ilić osmislio je džadu do Republike Srpske i tu ideju obelodanio Užičanima, tokom svog poznatog predizbornog intermeca o gradnji omanje crkve na Trgu partizana.

Ne verujući mašinovođama iz Užica da barska pruga nije bezbedna i da se ne poštuje vozni red, Velimir Ilić, sa čelnicima Železnica Srbije, pre par godina želeo je Srbiji da dokaže da mašinovođe ne govore istinu. Seo je u izglancanu rusku kompoziciju i iz Beograda u Užice stigao sa zakašnjenjem od sedamdeset minuta! Barskom prugom, umesto da voze brže i sigurnije, vozovi danas od Užica do Beograda, što je oko 180 kilometara, kloparaju duže od četiri sata. Nije retkost da vagoni iskliznu sa šina, ali na sreću do sada nema nastradalih.

Ministri godinama iz Beograda, uoči izbora, špartaju Srbijom, pa tako i užičkim krajem. Međutim, nikako da prihvate činjenicu da, iako se voze isključivo luksuznim limuzinama, za forsiranje Ibarske magistrale i dalje ka Užicu potrebno je mnogo duže od dva časa i naravno mnogo više vremena za oporavak od putovanja.

Kad smo već kod drumova i pruga, treba pomenuti i vazdušnu saobraćajnu varijantu, naravno opet predizbornu. Aerodrom Ponikve, kod Užica, takođe je izborna mantra, jer da nije zašto bi na tom aerodromu, od NATO bombardovanja 1999. godine, još uvek bila zatrpana domaća eskadrila? Kažu nema para, i tako već deset godina.

Malo duže traju priče o drumovima, koji bi stanovnike iz brda zapadne Srbije povezali sa ostatkom zemlje i sveta, jer opet nema novca. Sada će, kaže Mrkonjić, u vremenu finansijske krize i restriktivnog državnog budžeta, biti i para i puteva, šina i pragova, studija izvodljivosti i ekonomske isplativosti. Ako toga i ne bude, biće ga i to mnogo više u narednim predizbornim iluzijama.