Istovremeno, u okolini Mostara veterani Armije BiH i Hrvatskog vijeća obrane, dakle oni koji su devedesetih ratovali jedni protiv drugih, organizovali su blokade puteva kako bi skrenuli pažnju na probleme boračke populacije.

Mučne slike gledali smo i u Srbiji kada su rezervisti Vojske Jugoslavije protestovali zbog, kako oni tvrde, nikada isplaćenih dnevnica za učešće u ratu 1999. Blokade drumova, sukobi sa policijom, protesti pred zgradom vlade u Beogradu… Ratni vojni invalidi u Hrvatskoj, preko svoje organizacije HVIDRA, oglašavaju sa pretećim porukama čak i povodom pitanja kao što su nastupi srpskih muzičara u njihovoj zemlji (Lepoj Breni je prećeno smrću, najavljivan je veliki protest uoči koncerta). Stoga ne čudi što vlada u Zagrebu sa naročitim senzibilitetom pazi da ne „uznemiri“ veterane diranjem u njihove povlastice.

Kult ratnika na prostoru bivše Jugoslavije uvek je bio jak. Imali smo solunce, partizanske prvoborce, čak je i četnicima Draže Mihajlovića u Srbiji pre nekoliko godina omogućeno da ostvare pravo na penziju. Zato najnoviji protesti u Bosni i Hercegovini nisu iznenađujući, kao što nisu bile ni pobune veterana u Hrvatskoj i Srbiji. Kad je trebalo navesti i zavesti, nisu se štedele ni reči, ni pare. A sada kada para uglavnom nema (pored permanentne krize na ovim prostorima, u toku je i ona globalna), iluzorno je očekivati da će se veterani odreći svojih privilegija bez borbe, srećom svedene u okvire uličnog nasilja.

Bez obzira na to da li su se borili za „cjelovitu i suverenu BiH“, učestvovali u „domovinskom ratu“ ili odbrani od „NATO agresije“, borci iz devedesetih su danas u izvesnom smislu na istoj strani: oni od svojih vlada traže prinadležnosti za koje im je svojevremeno rečeno da im pripadaju i po pravdi, i po zakonu. A, zapravo, političari su u ovim zemljama „nesebično“ trampili budžetske pare za boračke glasove, jer ulagivanje frazama o natčovečanskim podvizima i podnetim žrtvama u borbi protiv nadmoćnog agresora nikad nije bilo dovoljno za osiguravanje izborne pobede.