Radikalni autizam

Bilo je i težih dana za radikale, teši se Todorović, pa su preživeli. Za poraze su mu krive „objektivne i subjektivne okolnosti“. Objektivne su, naravno, nefer kampanja DS i SNS, a o onim drugim, to jest o odgovornosti vrha SRS za debakle, ne želi da priča. Kaže i da efekat Pop-Lazićkine cipele na izborni rejting nisu istraživali. I tako ukrug, red vajkanja, red o moralu i izdajnicima. A sa izdajnicima SRS neće sarađivati, nikada.

Radikali srljaju u propast i nema razloga da Srbija za njima tuguje. Čega god su se dohvatili, upropastili su. Vrhunac su uvek imali u vremenima zla, od ratišta u Hrvatskoj i Bosni, do Kosova i NATO bombardovanja.

Dvojica među najborbenijima, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, od 5. oktobra 2000. naovamo iz dana u dan su shvatali, a bogami i prihvatali, novu realnost. Spoljašnja transformacija bila je praćena onom unutrašnjom, do te mere da su krajem leta 2008. odlučili da napuste Šešeljevo gnezdo i oforme „nacional-demokratske“ naprednjake, sa strateškim ciljem preuzimanja desnog centra i dolaska na vlast u naredne dve do tri godine.

Na margini su ostali Koštunica i radikali. Ipak, DSS opstaje i, bez obzira na svu konfuziju u svojoj politici, ali u paktu s Velimirom Ilićem, ima uporište u bezbednih 7-8 odsto biračkog tela. Međutim, dok Koštunica ima Ilića da ga priziva razumu, Todorović ima Šešelja da ga od razuma odvraća. Radikali, ako žele da politički prežive naredne parlamentarne izbore, kad god oni bili, moraju da urade bar dve stvari – da pristanu na saradnju sa SNS i prihvate Nikolića za „starijeg partnera“, i da obustave antievropsku retoriku. A to teško da je moguće sve dok ih Šešelj i Todorović predvode. Šta o svemu misle mlade radikalske snage, poput Aleksandra Martinovića i Marine Raguš, i da li su oni spremni da u tridesetoj pokopaju karijere zbog političkog autizma svojih trenutnih vođa, verovatno ćemo saznati u novoj 2010. godini. Dakle, ili nova pobuna unutar SRS ili propast stranke. Trećeg nema.