Stari je zakon klasične štampe, da kad neko moćan tako jako zavrti priču, vi ste u efektu stajanja na balvanu koga nosi bujica, pa ili vrtite ili padate u vodu. I RTS je izgleda morao da pozajmljuje snimke Pinka, i drugi su morali da imaju specijalni program i specijalne goste u studiju.

Šta vidimo kada na prvu loptu analiziramo to medijsko praćenje? Prvo, da se od vremena Miloševića u mnogim redakcijama način pisanja nije promenio – kad ti kažu raspevaj, ima da se raspeva, makar je do kukanja. Drugo, da se i u birokratskom socijalizmu bivše Jugoslavije to „raspevaj“ čuvalo za literaturu, ne za izveštavanje.

Treće, mi živimo društveni eksperiment. Jer, ono što je Milošević radio u stvarnosti bezbednosnim operacijama, to Vučić radi u medijskoj, forsiranom propagandom i masivnim usmeravanjem medija, čak i kad izgleda da se njegova priča slobodno prati. Kako je saopštio Insajder, za praćenje Vučićeve posete bilo je akreditovano 240 članova iz 47 redakcija. Kako medijske organizacije navode, uprkos očitim bezbednosnim rizicima na samom Kosovu, novinari su morali sami da organizuju put do mesta koja je predsednik Srbije planirao da poseti i zabeleženo je nekoliko sitnijih incidenata. To je opet dalo zamah tumačenju događaja da li je reč o režiranom i kontrolisanom igrokazu i ko sve u režiji i kontroli učestvuje.

Za nas je u ovom trenutku svakako dobro što je reč o forsiranju medijske stvarnosti, a ne „prave“. Možda možemo da odahnemo jer je nesporna činjenica da se politika sad ne zasniva na pravim, već na virtuelnim sukobima, da se ljudi ne ubijaju fizički, već se samo manipuliše njihovim mozgom. I to je nemerljivo puta lakše izbeći, svako je mogao u nedelju da ne bude gledalac Pinka, da preskoči strane u novinama, i da se okrene nečem drugom u lepom jesenjem danu. Ali, u tom našem uživo eksperimentu da li će budućnost, bliska ili dalja, proći sa tako lakim posledicama? Na stranu to što će neko za 20 godina kada bude pravio dokumentarce o ovom vremenu imati kao građu pre svega snimke koleginice Uzelac sa TV Pinka, i preovlađujuće goste po studijima koji hvale Vučića. Šta ako stvarnost jednom ne bude mogla da izdrži „raspevanost“?