Ako se nikad nismo uhvatili za meso koje blago rečeno smrdi kada se otpakuje, onda je to bilo nešto drugo – prokislo mleko, užeglo ulje ili čokolada s puno malih crva. Roba sa isteklim rokom ne bira mesto, ima je i u malim, lokalnim radnjama i u velikim trgovinskim lancima, a prodavci često ne biraju sredstva kako da robu koju niko neće da kupi po svako cenu nekom uvale. Tako se svežina zelene salate na nekim mestima održava kupanjem u kanti u kojoj je prethodno bio džoger, a jaja, svedoče radnici u marketima, znaju u vitrinama da odstoje i po stotinak dana.

Država sve to zna i „čini sve što može“. Inspektori su, poručuju, na terenu po ceo radni dan i odrade koliko god mogu. Dok ne naiđu na „popis“ u radnji. Onda ih zakon zaustavi ispred vrata, a oni se vrate „malo kasnije“ ostavljajući poslodavcima taman toliko vremena koliko im treba da svu sumnjivu robu sklone sa rafova. Ima među inspektorima i onih koji su zarad neke nadoknade spremni da zažmure i na oba oka kada u radnji nalete na nešto „sumnjivo“. Međutim, ne može se reći da inspekcije ne rade. Samo veterinarski inspektori su od početka ove godine imali više od 20.000 kontrola, a najkritičnije je bilo po radnjama u Beogradu, Zaječaru, Šapcu. Oduzeto je 90 tona mesa, plus 60 i nešto tona mesnih prerađevina, tone mleka, meda, slatkiša. Izgleda da „pokvarene“ robe, koja se u Srbiju sliva sa svih strana iz regiona, ima više nego što možemo i da zamislimo. Isti problem imaju doduše i sve naše komšije. Razne asocijacije potrošača kažu da već godinama glasno upozoravaju na loš sistem, nikakve zakone, nebrigu države. Nov, nedavno usvojen na Vladi, Zakon o zaštiti potrošača trebalo bi uskoro da se nađe i pred poslanicima. Ali teško da će nama kupcima rešiti problem robe s isteklim rokom. Zato nam ostaje da i dalje grebemo po etiketama u potrazi za pravim datumom, ali i da sumnjive slučajeve prijavimo „tamo gde treba“.