Ako vas je to iznenadilo, kako reagujete na podatak da se i od te kontrolisane količine tek 7,3 odsto sanira biološki dok je hemijskim tretmanom obuhvaćen još manji procenat otpadnih voda? Ili da svega tri odsto otpada ulazi u reciklažu, da imamo samo deset normalnih deponija, dok su sve ostale neuređena smetlišta ili ekološke a često i metanske „bombe“. U evropskim zemljama u proseku se prerađuju više od 60 odsto otpada, u Japanu, na primer, čak preko 90 procenata.

Gde završavaju te neobrađene količine otpadnih voda i smeća, ne moramo da se pitamo. Gomilaju se ne samo na neuslovnim odlagalištima, nego teku po ulicama, slažu po ćoškovima, skladište po izletištima i na rečnim obalama. Koliko onda apsurdno izgleda kada ubeđujemo svet da smo zemlja netaknute prirode, zdrave hrane, kako turistima objašnjavamo gomile đubreta uz saobraćajnice i kako mi sami možemo sa tim da živimo?

Izračunato je da u procesu pridruživanja, najzahtevniji i najskuplji deo je upravo ekološko usklađivanje sa propisima i praksom EU. Prema poslednjim procenama, to je oko 11,5 milijardi evra, koje Srbija, naravno, nema. Problem je veći jer bi za prvu fazu koja je uslov za otvaranje Poglavlja 27 trebalo uložiti bar tri milijarde evra u nekoliko pravaca – od infrastrukture za sakupljanje otpadnih voda, sistema reciklaže i saniranja industrijskog otpada kao i usaglašavanje zakonodavstva.

Računa se, naravno, i na IPA fondove i na to da će evropska porodica prihvatiti da neke poslove završavamo 15 čak i 25 godina nakon što postanemo članovi. Ali, da bi Evropa odvojila novac za naše projekte, moramo prvo da ih napravimo i da ih delimično i sami finansiramo. A kada ova država treba za nešto da odvoji novac, to ne ide lako. Čak je Fiskalni savet, poslovično „škrt“, pre tri meseca reagovao zbog činjenice da je u budžetu manje od 0,5 odsto sredstava planirano za ekologiju i sugerisao da bi taj iznos trebalo uvećati bar za pola milijarde evra, kako bi započeli procese predviđene Poglavljem 27.

Za sada, međutim, nema nagoveštaja da ih je državna kasa „čula“. Moguće je da ima preča posla. Privlači investitore. Gradi puteve. Hrani, doduše „tanko“, porodilje. Povećava prethodno smanjene penzije. Najavljuje čak i profesionalce u javnim preduzećima, ali ne treba preterivati… Jesu to sve važni problemi kojima smo se bavili decenijama i izgleda da smo u žaru tih tema, dostojnih birača i njihovih glasova, zaboravili na ove prizemne. Životne, poput sengrupa u centru grada.