Služba za selidbe mostova 1

Što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji, narodna je umotvorina koja se često koristi u smislu da su neke stvari neizbežne pa ih nema smisla odlagati.

Platićeš na mostu, i to ćeš papreno platiti, i to da mosta više ne bude, a ne lipši građanine do neke nove ćuprije kojom će verovatno prolaziti i „samo što nije“ metro.

Priče o rušenju starog savskog mosta u Beogradu, poznatog i kao „tramvajski“ počele su ne tako davno, ali za vakta sadašnjeg ministra a tada gradonačelnika Beograda Gorana Vesića.

Te je most star, te neugledan, te „nepopravljiv“ ili preskup za restauraciju, ne možemo se jel’te opterećivati njegovim istorijskim značajem i biti žrtve nostalgije.

Kad je izazvao odijum, Vesić je na sebi svojstven način „spustio loptu“- most će takav-kakav je biti premešten na neku drugu lokaciju, a tu će biti izgrađena moderna ćuprija. Izazvalo je to salvu podsmeha, Vesić inače na takve stvari i ne reaguje, pa su padali predlozi kako bi stvarno bila atrakcija da se most onako kompletan postavi u neki park, nazove možda spomenik ludosti i stranim turistima naplate skupe karte jer tako nešto teško da može da se vidi igde u svetu.

Onda je ta priča nakratko zamrla što je sudbina svih stvari koje mogu uticati na rejting što SNS-a, što njegovog predsednika i šefa države, pred izbore, naravno.

Kao ni Rio Tinto, ni Stari most nije spominjan, mada niko nije bio toliko naivan da pomisli kako će se odustati od sklanjanja „rugla“ usred Beograda na vodi, inače sve skupljem i strašnijem spomeniku za života ovog režima. Izbori prošli pa se sad otvoreno kaže i da „pomeranje“ mosta mnogo košta pa će se u tu svrhu uzeti i kredit, od koga drugog nego od Kineza.

Jedna od crnjih anegdota iz doba ratova na teritoriji SFRJ nastala je posle rušenja Starog mosta u Mostaru od strane hrvatskih snaga. „Izgradiće i stariji i ljepši“, brzo se pročulo teritorijom zemlje u kojoj ja za taj most znao svako, i ko ni pored Mostara nije prošao. Uz zgražavanje kako, eto, ništa nije sveto, i „opravdanje“ da se takve stvari dešavaju u ratu.

U Beogradu bogu hvala nema rata, ali su mnoga „razaranja“ itekako aktuelna. Najveća žrtva bili su stabla i zelene površine, pa kompletno priobalje sa Savamalom kao zaštitnim znakom.

O Trgu republike i još nekim betonskim čudovištima da i ne govorimo, kamo sreće da je i tu nekom palo na pamet da ih premeste.

Nije nam poznato da se bilo gde u svetu ruše mostovi (a posebno ne premeštaju) koji imaju istorijski značaj, arhitektonsku vrednost, i deo su tradicije grada, osim da nema načina da se fizički spasu.

Nismo saznali šta bi ovaj most mogao ubuduće da nosi, sve i da ne može da trpi opterećenja, i kao pešački, plus da se malo našminka, bio bi jedan od ukrasa grada koji iz minuta u minut gubi svoj identitet.

Pančevački most čije je stanje s obzirom na opterećenost mnogo gore i akutnije, niko ne pominje za rušenje i premeštaj. U njegovoj okolini nema stanova sa najskupljim kvadratima u gradu, pa se nikom bitnom pogled na njega ne gadi.

Za vreme bombardovanja građani su noću učestvovali u hepeninzima na mostovima da bi ih tako sačuvali od rušenja. Bile su to akcije organizovane od režima, ali mostovi su sačuvani. Stari savski je sad u još većoj opasnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.