Srpska inflacija

 I to nije čudno jer je od demokratskih promena i nada u bolji život, manje jednocifrenih nego dvocifrenih godina. Svake godine naše zarade zbog inflacije vrede oko 15 odsto manje (ako uzmemo prosek od 2001) ili 11 odsto (ako izuzmemo 2001. kao godinu u kojoj, ruku na srce, nije moglo previše da se uradi), a taj procenat mnogo ne ublažava rast zarada jer najčešće ni približno ne prati rast cena bilo da radimo za državu bilo za privatnika.

Za inflaciju u Srbiji uglavnom je kriva država i to je fakat. I u ovoj godini, kada je u većini zemalja inflacija strmoglavo padala, mi smo zadržali visoku poziciju po rastu. Zato što je država nabijala cene. Za samo osam meseci „ispucala“ je dogovorenu kvotu od 15 odsto povećanja cena u nadležnosti Vlade i pitanje je da li će prekršiti dogovor (mnogi veruju da hoće). Ispucala je jer se godinama mnoge usluge i proizvodi građanima naplaćuju ispod tržišnih vrednosti. Reforma državnih preduzeća nije počela na vreme, zarad socijalnog mira, a treba ih nekako održati „na površini“. Nije se dovoljno radilo na privlačenju investicija. I rasprava ode u nedogled. Kada se tome dodaju i povećanja cena od strane privatnika, dođemo do toga da je dobro što je inflacija „samo“ devet odsto. Taj deo krivice za inflaciju leži u najvećoj boljci Srbije, a to je, svakako, nedostatak konkurencije u mnogim delovima srpskog tržišta.

Tu je i dimenzija rasipničkog budžeta. Velike količine novca iz državne kase odlazi na penzije za oko 1,7 miliona penzionera i plate za oko 500.000 zaposlenih u javnom sektoru. Kada taj potrošački korpus navali na prodavnice, normalno je da će inflacija skočiti. Logika prodavaca je jasna – velika količina novca na ulici, zašto se ne bi zaradio neki ekstra profit kroz sitna i na prvi pogled neprimetna pomeranja u cenovnicima. U lošem budžetu se, takođe, smanje sledovanja opštinama, koje to kompenzuju povećanjem cena komunalija.

Možda bi sve to građani i nekako lakše podnosili kada bi videli da se država trudi da popravi stanje. Ali, ne štima sve najbolje u odnosu Vlade i Narodne banke Srbije. Prosečnom čitaocu srpskih novina deluje kao da Vlada ne haje za inflaciju dok NBS pošto-poto hoće da ostvari zacrtane ciljeve u pogledu rasta cena. Tom prilikom zaoštrava ili neolabavljuje politiku prema bankama i ko opet trpi. Pa građani, potreban im je novac, ali krediti su i dalje skupi.