Šta sa Sirijom

Rat u Libiji će potrajati onoliko dugo koliko je NATO spreman da u njemu učestvuje – daleko od punog kapaciteta, ali i upotreba pola snage, kao sada, dovoljna je za održavanje vatre. Stvari značajnije mogu da promene samo SAD koje za sada u rat ne žele previše da se petljaju.

Amerika je u Siriji još uzdržanija nego u Libiji gde je Obama pokušao aktivno da se uključi u rat, pa odustao shvativši da mu imidž ratnika neće koristiti na izborima. Uz to, američki predsednik nije mogao da ignoriše za rat neraspoloženi Kongres, ne samo republikance već ni svoje demokrate.

Kada je o Siriji reč Vašington može lagodno da osuđuje tamošnji režim koji je krenuo tenkovima da se obračunava sa svojim protivnicima, ali Americi nije ni na kraj pameti da se u sukob meša. Konfrontacija sa Sirijom praktično bi značila i konflikt s Iranom za šta Amerika (još?) nije spremna.

Najviše što Vašington može da uradi – a i o tome se premišlja – jeste da nametne sankcije čija je delotvornost sumnjiva. Kao što se Ahmadinežad hvali kako američke sankcije ne samo što ne ugrožavaju ekonomiju Irana već pospešuju saradnju sa državama poput Kine i Indije.

Efikasnije bi mogle biti, piše Vašington post, sankcije EU koja sa Sirijom ima intenzivniju privrednu saradnju. A Evropa, po običaju, nema jedinstven stav i čeka, takođe po običaju, da Amerika načini prvi potez.

Demokratska javnost od Obame u najmanju ruku očekuje da zatraži povlačenje Bašara Asada sa vlasti kao što je, posle dugog oklevanja, postupio u slučaju Hosnija Mubaraka. Analitičari u Vašingtonu smatraju da Obama čeka momenat u kojem bi mu odgovaralo da učini nešto odlučnije, ali i da je njegovo kalkulisanje, kao što je bilo i u Egiptu, uzrokovano strahom da bi vlast u Siriji mogli da preuzmu islamisti. A oni su ne samo za SAD već i za njene glavne saveznike u regionu – Tursku, Izrael i Saudijsku Arabiju – mnogo gora solucija od Asada bez obzira na njegove veze s Iranom, Hezbolahom i Hamasom.