Strateška greška

Takođe, tome treba pridodati da preduzeća-gubitaši ne plaćaju ni račune za gas i benzin. U Srbiji takav javašluk prestaje samo kada se promeni vlasnička struktura u nekoj kompaniji, pa je tako novo rusko poslovodstvo Naftne industrije Srbije ukinulo isporuke primarnog benzina pančevačkoj Petrohemiji.

Neupućeni će se zapitati kako je moguće da se država tako maćehinski odnosi prema javnim preduzećima čiji je stoprocentni vlasnik i zašto se toleriše da privreda ne plaća račune za utrošenu struju. Poznavaoci situacije će na to odgovoriti da je reč o klasičnom propustu Vlade Srbije, odnosno potpuno pogrešnoj strategiji rukovođenja državnim preduzećima. Lako se može uočiti da su gotovo svi dužnici u vlasništvu države. U poslednjih desetak godina sve srpske vlade tvrdoglavo insistiraju na zastarelom modelu privatizacije koji podrazumeva da je jedina dužnost države da pronađe kupca koji će rešavati nagomilane probleme. Srpski vlastodršci u svojoj podršci „privatnoj inicijativi“ idu čak i korak dalje pa primera radi veliki trgovinski lanci koji posluju izvanredno dobijaju električnu energiju po povlašćenim cenama iako to ide na uštrb kompanije kojoj je vlasnik država! Cilj „prodati po svaku cenu i rešiti se bede“ podrazumeva da država toleriše dugovanja nadajući se da će tako olakšati poslovanje gubitašima i pronaći kupce za njih. Praksa pokazuje da takav pristup ne daje rezultate, jer niti veliki privredni sistemi izlaze iz krize, niti ima zainteresovanih za njihovu kupovinu, a ako se neko preduzeće i proda, to biva po bagatelnoj ceni uz obrazloženje da je reč o gubitašu. Izvesno je da bi stvari bile mnogo bolje kada bi Vlada Srbije dozvolila svojim javnim preduzećima da posluju tržišno pa da recimo EPS postane lider u regionu kao češki državni gigant ČEZ. Na taj način bi se obezbedila sredstva za budžet što bi automatski značilo da bi bilo i para za pomoć gubitašima koji bi mogli da unaprede svoje poslovanje pa bi kao takvi bili zanimljiviji strateškim partnerima iz inostranstva.