Titula počasnog Beograđanina Moratinosu dodeljena je početkom oktobra, gotovo jednoglasnom odlukom odbornika Skupštine grada. Odluka je obrazložena time što Moratinos podržava teritorijalnu celovitost Srbije.

Srpski zvaničnici obreli bi se ovih dana u nebranom grožđu da je Moratinos, kojim slučajem, izjavio da će Španija priznati nezavisnost Kosova. Razočarenje zbog „zabijanja noža u leđa“ prevazišlo bi sve dosadašnje javno ispoljenje frustracije povodom odluka pojedinih država da priznaju Kosovo.

Srećom, Španija ne priznaje Kosovo. To bi, rekao je Moratinos, možda uradila jedino ako bi Ujedinjene nacije promenile stav ili ako bi sama Srbija priznala Kosovo. Međutim, omekšavanje stava Španije prema Kosovu govori o tome da se u Evropskoj uniji mora poštovati mišljenje većine. Madrid niko (čitaj London, Pariz, Rim, Berlin, globalno naravno Vašington) ne prisiljava da prizna Kosovo, ali mu i ne dozvoljava, kako bi se moglo protumačiti iz reči samog Moratinosa, da „sprečava razvoj i institucionalnu i političku stabilnost Kosova“. Koliko god da se u EU poštuje stav manjine – o čemu, na primer, govori i prolongiranje usvajanja Lisabonskog ugovora zbog Irske, Poljske i Češke – na kraju se mora uvažiti većina. To je, uostalom, osnovni postulat demokratije.

Da li je Moratinos postao Beograđanin zato što „čuva“ Kosovo ili je, možda, procenjeno da dodeljivanje priznanja može da pomogne u privoljavanju Španije da ubrza integraciju Srbije u EU? Oba motiva zvuče iracionalno. Kao i pitanje da li će zbog trubača na Trgu Republike Kremlj nastaviti da „brani“ Kosovo. Jedino nema dileme da su srpski spoljnopolitički odlučioci sve bliže sudaru s realnošću, odnosno mučnom opredeljivanju između Kosova i EU. To opredeljivanje verovatno neće biti po metodi „ili – ili“, ali rez neće moći da se izbegne. Špansko podilaženje većini u EU samo je jedan u nizu nagoveštaja.