U moru tih polusaznanja kojima novinare i javnost bombarduju različiti „nezvanični“ izvori, svi zaboravljaju na ključne informacije – gde se Mladić zapravo krio tako dugo, ko mu je sve pomagao, kako je lociran… Da li je bio u vojnom objektu na Topčideru 2004. kada su ubijena dvojica gardista.

I kada je Karadžić uhapšen javnost se uglavnom fokusirala na priče o njegovom fizičkom izgledu, kafanama u koje je išao, „isceliteljskim moćima“ koje, kao, poseduje. Medijski cirkus i ovih dana se ponavlja. Zbog opšte tabloidizacije srpskih novina i RTV stanica ili s nekim skrivenim, političkim i bezbednosnim motivima, nemoguće je utvrditi.

Možda usmeravanja medijskog izveštavanja imaju veze s ocenom koju je juče izneo Rasim Ljajić da su vladajuće stranke u Srbiji „svesne“ da je privođenje pravdi Ratka Mladića „nepopularan potez“, zbog kojeg će možda i sledeće izbore da izgube. Pa je, pretpostavljamo, po vlast bolje da se mediji usmere na bizarnosti, a ne na iscrpne priloge o zločinima za koje ratni komandant bosanskih Srba treba da odgovara.

Ne znamo da li je po zakonu, recimo i da jeste, ali čudno deluju audijencije, kojima samo crveni tepih i postrojena garda fale, u Mladićevu zatvorsku ćeliju. Tražio je da ga obiđu ministar zdravlja Zoran Stanković i predsednica državnog parlamenta Slavica Đukić Dejanović. Odazvali su se pozivu. Šta su razgovarali, nisu hteli da otkriju. Ali, tim postupkom ponovo su otvorili pitanje odnosa vlasti prema haškim optuženicima i zločinima iz devedesetih.

Kada prođe neko vreme, kada ostareli „đeneral“ postane teret pritvorske jedinice u Sheveningenu, počeće nova faza u neizbežno dugotrajnom suočavanju srpskog društva sa zločinima iz ratova na prostoru bivše SFRJ, uključujući masakr nad oko 7.000 srebreničkih Bošnjaka, kojim je Ratko Mladić neposredno komandovao. Nije to samo posao za sud i istoričare. Šta ćemo govoriti svojoj deci?