Izjavom da Srbija nikad neće podržati referendum koji bi doveo u pitanje teritorijalnu celovitost i integritet Bosne i Hercegovine predsednik Tadić izbio je u prvi plan trilateralnog susreta u Karađorđevu. Tadićevo bosansko nikad nalikuje Tadićevom kosovskom nikad.
Ako bismo baš tražili dlaku u jajetu, pomenuli bismo i da je Tadić uz izraženu privrženost neupitnosti države BiH i politici nemešanja u njene unutrašnje stvari zatražio istovetnu orijentaciju Bosne prema Srbiji – da ova ne prizna nezavisnost Kosova. Nešto sasvim drugo je što Kosovo sada za Bosnu uopšte nije aktuelno pitanje.
Tadićevo nikad, može biti, signalizira da je međunarodna zajednica ovaj put čvrsto rešena da pomuti planove Milorada Dodika. Koji je tvrdoglav pa od istih ne odstupa, a Tadić baš ne bi s njim da skoči u bunar.
Ili signalizira da je Tadić zbilja zainteresovan da popravi odnose sa BiH, da uvaži da je Sarajevo njen glavni grad i da isto poruči bosanskim Srbima.
Treća opcija je dodikovska – da su reči Tadića i drugih učesnika razgovora u Karađorđevu praznoslovlje, da je mini samit protokolarnog karaktera i da u će Bosni sve ostati po starom. To jest, da će biti nastavljena agonija i politička inercija kojoj se ne vidi kraj i u kojoj svako tera po svome.
Ali Tadić je govorio o dva referenduma.
Prvi je o, pretpostavimo, otcepljenju Republike Srpske koje uopšte nije na dnevnom redu, kako Dodik svako malo naglašava praveći se Englez i tvrdeći da ostatak sveta meša babe i žabe. Zaista, ovaj „nikad“ referendum nije na dnevnom redu, a hoće li na njega doći nekad – filozofsko je pitanje, reći će Dodik. Stvar verovanja, gotovo u istoj ravni sa nagađanjima o smaku sveta 2012.
Onaj drugi referendum o kojem je Tadić takođe govorio jeste na dnevnom redu – juče je objavljena odluka o njegovom raspisivanju u roku od 45 dana od dana stupanja odluke na snagu, a pitanje glasi „Da li podržavate nametnute zakone visokog predstavnika u BiH, posebno o Sudu i Tužilaštvu BiH, i njihovu neustavnu verifikaciju u Parlamentarnoj skupštini BiH“. Taj drugi referendum Tadić nije želeo da komentariše smatrajući da bi se tako mešao.
Da ga je podržao, Zapadu u liku Valentina Incka pao bi mrak na oči, a u Banjaluci bi se slavilo. Da ga je kritikovao, Dodiku bi pao mrak na oči, a u Sarajevu bi se slavilo. Zato je ovakvo rešenje za Tadića bilo najpogodnije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
