Razlog za brigu tim je veći što se svaka treća žalba, upućena u poslednjih godinu dana Povereniku, dakle njih 105, odnosi na rad Ministarstva finansija. I u prethodnoj vladi je bio visok nivo pritužbi upravo na to ministarstvo, ali je odnos bio nešto povoljniji – 72 od ukupno 311. A reč je o resoru koji u svom sastavu ima i niz izuzetno značajnih uprava, od poreske i carinske, koje obezbeđuju punjenje budžeta, do uprava za trezor, za sprečavanje pranja novca, za igre na sreću, duvan ili slobodne carinske zone, koji bi trebalo da se staraju o zakonitosti u novčanim tokovima.

Tek posle dugotrajnog medijskog pritiska, poneki od podataka ima šansu da dospe u javnost. Dosadašnji primeri takvih situacija pokazuju da je postojao razlog zbog koga su oni držani u tajnosti. Tako su posle višemesečnog, na kraju sve upornijeg insistiranja novinara, objavljene plate funkcionera u javnim preduzećima. Epilog je bio opšti šok zbog nesrazmere rezultata poslovanja i značaja delatnosti s visinom zarade. Plate su smanjene po preporuci Vlade, premijer je obećao da će se svakog meseca objavljivati primanja direktora javnih preduzeća i državnih agencija, ali se sve svelo na zarade u februaru. Tome bi trebalo dodati da i Zakon o sprečavanju sukoba interesa ne obavezuje funkcionere da javno obelodane svoju imovinu, a uz to ide i podsećanje da javnost, ali i poslanici, već godinama bezuspešno traže objavljivanje završnog računa državnog budžeta. Ostaje i pitanje šta vlast krije u podacima o javnim nabavkama, koncesionim ugovorima, koga štiti kada sprečava uvid u nalaze budžetske inspekcije…

Da li je, posle ovih podataka, potrebno podsećanje da je Srbija potpisivanjem SSP preuzela obavezu da kroz reforme sistema upravljanja obezbedi, odnosno osnaži javnost u oblasti javnih resursa i javnih finansija. Takođe, jedan od četiri uslova koje još treba da ispunimo kako bismo dospeli na belu šengensku listu jeste to da pokažemo vidljivije rezultate u borbi protiv korupcije. A toga, bez javnosti u radu svih koji troše naš novac – nema.