Bio je prvo u Istanbulu na trilateralnom skupu Turske, BiH i Srbije. Mada Banjaluka ima neke zamerke, potpisana Istanbulska deklaracija trebalo bi da ima pozitivne efekte i doprinese preko potrebnom približavanju Sarajeva i Beograda. Predsednik Tadić je ovim ponovo dobio značajne poene na međunarodnoj sceni.

Onda je „skoknuo“ do poplavljenih područja u okolini Leskovca i Aleksinca. Primetio da za poplave nisu krive samo „više sile“ već i ljudski faktor, u šta spada i prosto neverovatan javašluk i činjenica da postojeći kanali 50 godina nisu očišćeni. „Naravno, deo odgovornosti snose i građani koji su se nemarno odnosili prema odvodnim kanalima“, upozorio je Tadić, koji zahteva kažnjavanje nadležnih koji bi trebalo da čiste kanale i obećava da će država pomoći svima „ni po babu ni po stričevima“. Predsednik Tadić je ovim ponovo dobio značajne poene na domaćoj sceni.

Stigao je predsednik Srbije i na Skupštinu koalicionog partnera PUPS. Održao je polučasovni govor u kome je najveću pažnju poklonio opoziciji. Optužio ih je da zahtevima za prevremene izbore destabilizuju zemlju, da zloupotrebljavaju ekonomsku krizu, poručio da ne postoji ta energija koju nije spreman da da zemlji kako bi sprečio da opozicione stranke dođu na vlast i „gurnu Srbiju u sunovrat, nove sukobe i nesporazume“. Predsednik Tadić ovim verovatno nije impresionirao deo javnosti kojoj je dosta podela na divne i jedine, na jednoj i snage „haosa i bezumlja“, na drugoj strani. Uostalom, zar takva podela nije stavljena „ad acta“ pomirenjem DS i SPS?

Čini se da predsedniku Srbije tako oštar rečnik nije bio potreban, čak ni ako je govorio kao lider DS. U demokratskim zemljama u koje Srbija formalno spada, na vlast dolaze oni koji na izborima osvoje većinu glasova građana i u konkretnom slučaju dođu do magične cifre od 126 glasova poslanika u republičkoj skupštini. To niko ne može i ne treba da spreči, a na DS je da svojim delima građane ubede da njih treba da „zaokruže“, a ne opoziciju. Delima, a ne pretećim rečima.