Uspeh namenske

Međutim, ne bi se trebalo uljuljkivati ovim uspesima. Postoji i druga strana medalje u priči. Prvi partizan, Prva iskra Barič, Sloboda. Sve su to primeri da nivo bezbednosti u fabrikama namenske industrije još uvek nije na zavidnom nivou. Druga strana medalje su štrajkovi, koje doduše kao opciju najčešće pominju u Zastava oružju. Da li je ta fabrika (a možda i neke druge) zapostavljena u odnosu na ostale i zašto? Takođe, kome se dodeljuju dozvole za trgovinu oružjem i da li su Srbiji potrebne afere poput prodaje naoružanja zemljama koje su na raznoraznim crnim listama? Sve su to oblasti koje zahtevaju dodatan rad.

Ono što vojna industrija daje kao dobar primer jeste da nije pametno u potpunosti dići ruke od Trećeg sveta. Nažalost, situacija je takva da sem pušaka i municije, nemamo drugi proizvod za te zemlje. Barem ne u količinama koje bi bile isplative za izvoz. Ili možda nedostaje volje i znanja da se priča o povratku na tržišta nekadašnje braće nesvrstanih ozbiljnije razmotri.

Vojna industrija biće i dobar primer da li je u ovom trenutku realno da na prostoru nekadašnje Jugoslavije dođe do saradnje. Zajednička proizvodnja za treće zemlje mogla bi da donese još veće poslove, ali je sada otvoreno pitanje da li će Srbija ljubomorno čuvati svoje ugovore ili će ih podeliti sa susedima. Može li isto to i u drugim privrednim granama?

Ono što je na kraju možda najviše poražavajuće jeste što je uloga države u privredi i dalje presudna. Jeste namenska industrija specifična, ali ni u drugim granama ovako velikih poslova ne bi moglo da bude da ih lično ne ugovore ministri. Toliko o pojedinačnoj sposobnosti direktora. Radi se na sitno u odnosu na potencijal.