Nekada je to Zabranjeno pušenje lepo saželo u stihu „raja traži veselo, ko će slušat’ tuđu muku“, a i danas se potpuno uklapa u svakodnevicu Srbije. Malinari koji leže po Nemanjinoj ulici ili radnici Zastava elektro koji su noćili na pločnicima Terazija nisu previše uzbudili Beograđane. A i kako bi kada ih stanovnici prestonice ne razumeju. U Beogradu su plate daleko veće, privreda koliko-toliko funkcioniše, dovoljno da se kaže druga planeta. Zato i nije bio problem da se sedne u kola i ode do Guče na pečenje, a da se posle na Bir festu „potera“ s nekim pivom. Potpuno okrenute glave od prizora radnika što traže platu koju nisu primili godinu dana.

Štrajkovi se samo nižu, počelo je u Srboleku, zaoštrava se u Topoli, tinja u Petrohemiji. Biće ovde posla za Vladu. Čini se da će ovoga puta jesen zaista biti vruća planirali to čelnici sindikata ili ne. Kriza je ogolila sve nedostatke sistema, sve promašene privatizacije. Sada će to i praktično morati da se rešava, a ne samo u predizbornim nastupima. Živela kriza. Nažalost, slomiće se najviše na leđima onih najunesrećenijih. A oni koji imaju i dalje će ići bezbrižno na festivale i za jednu noć troškariti ono što bi rešilo problem za nekoliko desetina hiljada radnika. Ali to je tako, ne može im se ništa zameriti. Može da se zameri jedino onim glavama koje su smislile da radnicima isplate po 5.000 dinara. To je uvreda. Nisu to prosjaci, već ljudi od čijeg je rada ova država stekla neke poreske prihode, pa te prihode podelila gradovima, pa ti gradovi organizovali festivale. Kada se tim ljudima vrate njihove plate posle možemo svi zajedno na pivo.