Zajednička krivica

Odluku su morali zajedno da donesu pa su zajedno i krivi. Da, svih tih 480 miliona evra odnosno 47 milijardi dinara Vlada će pustiti u opticaj, a ni približno toliko neće biti povučeno sa tržišta i šta onda? Pa dinar će nastaviti da slabi. A kad dinar slabi, narod baš briga da li kurs određuju ponuda i tražnja, da li je dobro da imamo plivajući ili fiksni kurs. Njima treba krivac za novonastale probleme – manje im vrede plate i penzije, više moraju da daju za otplatu kredita.

To je mesto gde je guverner u davanju objašnjenja (opravdanja) izgubio vezu sa realnošću. U nadigravanju ko je u pravu i u dokazivanju da je baš njihova politika najbolja i bogom dana, funkcioneri zaborave na jad i bedu koja prolazi ispod prozora njihovih kancelarija. Nije dobro da guverner kaže da NBS nijedan iznos evra ne vidi kao psihološku granicu. Da, jeste 100 dinara psihološka granica mnogima, a iza stotke granica više nema. Psihologija i očekivanja su veoma bitne nepoznate u svakoj modernoj ekonomskoj jednačini i to guverner dobro zna. Zbog toga je i izgubio medijski rat, koji je, videli smo to na mnogo drastičnijim primerima, možda najvažnije dobiti. Koliko god da u njegovim izjavama ima istine, on je od naroda obeležen kao krivac. Ako se već kurs slobodno formira, čemu onda izjave da će biti stabilan. Mnogo je realnije, imajući u vidu stanje naše ekonomije, da će dinar slabiti, odnosno da u pogledu vrednosti dinara nemamo još dugo čemu dobrom da se nadamo.

Posebna epizoda u priči o dinaru i njegovon srozavanju su međusobne optužbe zvaničnika. Svako može da kaže šta misli o bilo čemu, bez obzira na obrazovanje koje ima, jer je to osnovni postulat svakog normalnog društva. Samo neka se trudi da je to u granicama pristojnog. Tu granicu gradonačelnik Beograda je pregazio, ali to ne znači da guverner mora da mu uzvrati uvredom na račun škole koju je završio.