Beogradska kaldrma uništi cipele za nedelju dana

Posmatrajući veliki broj obućara u gradu, posumnjao sam da gradski oci kaldrmišu ulice šiljatim oblucima, koji prave brda, doline i planine, upravo da bi bili od koristi ovom uvaženom sloju građana, tako brojnom i dosta radnom. Možda grešim, ali izgleda mi upravo tako: par običnih cipela u gradovima sa dobro popločanim ulicama mogao bi trajati najmanje mesec dana, a u Beogradu ne može izdržati više od osam dana, premda im cena nije mala.
Domoroci zemlje, ukoliko pripadaju dobrostojećem sloju ili buržoaziji, nose evropsku obuću; običan narod nosi obuću boga pitaj kako načinjenu, a seljaci nose jednu vrstu presne kože privezane kaiševima i tankom oputom, poznatu pod imenom opanci, koja, pored toga što je udobna i solidna, ima veliku prednost da je veoma jeftina, dve do tri lire jedan par. Eto zašto ih je srpska Vlada dala svim svojim pomoćnim jedinicama, nacionalnoj gardi itd, koje čine četiri petine vojske koja ratuje; preostala petina sastavljena je od regularne vojske obuvene kao i sve vojske civilizovanog sveta.
Oni koji koriste opanke prinuđeni su da umotaju svoja stopala u komade debelog sukna, obično izatkanog od grube vune, u hiljadu boja, među kojima dominira jasnocrvena.
Inače, Beograd, gledan po danu, lep je grad, širokih ulica, prostranih i zračnih. Po pravilu, kuće za stanovanje imaju samo jedan sprat, a odvojene su jedna od druge vrtovima ili delovima neobrađene zemlje, za one koji bi želeli da na njoj nešto grade. Ima lepih hotela, luksuzno nameštenih, u kojima ne nedostaje ništa od komfora.
Ulica koja vodi do Kneževog dvora, Terezianstrasse, po uređenosti i veličini jedna je od najlepših koje sam ikad video, a ukrašena je drvoredom bagremova visokih i snažnih stabala, koji daju svežinu i divnu hladovinu.
Knežev dvor je takođe samo na jedan sprat; ispred njega je mali engleski vrt, a ulazi se kroz dve bočne gvozdene kapije. Pored njega nalazi se još jedna veoma prostrana jednospratna zgrada, u kojoj su grupisana različita ministarstva. Jedino Ministarstvo rata ima poseban ulaz iz jedne sporedne ulice, a zauzima prizmelje. Čitavo Ministarstvo ne zauzima više od dvanaestak soba, uključiv i onu sa posebnim telegrafom Nj. V. ministra rata, koji, pomoću jednog specijalnog električnog voda, održava direktnu vezu sa glavnim štabovima različitih vojnih korpusa.
Još jedna lepa zgrada na dva sprata je palata Univerziteta, sada zatvorena zbog pomanjkanja studenata, pa i profesora. U holu zgrade nalaze se neke statue, bareljefi, vodovodne cevi, koje potiču iz rimskog vremena, a nađeni su u jednom vrtu blizu Beograda. Međutim, bačeni su nezaštićeni, što je jasan dokaz da Sloveni pokazuju malo ljubavi za sve ono što je latinsko i za pomalo tajanstvenu nauku koja se naziva arheologijom.
Podovi svih kuća za stanovanje su od drveta, balkoni ne postoje, a prozori, mada svuda postoje dvostruka okna, nemaju žaluzine i kapke. Tako, hteli ne hteli, čim izgreje, sunce ulazi da vam učini izuzetno prijatnu posetu, posebno ako ste legli u sitne sate.
Istina, to nije bilo baš lako, jer vas je vlast obavezivala da u deset uveče budete kod kuće. Na svakoj raskrsnici većih ulica stajale su straže koje bi vas, bez mnogo priče, otpratile do policijske stanice, ukoliko ne posedujete posebnu dozvolu.
Uostalom, čemu ostajati izvan kuće posle deset ako ne znate kuda biste išli? Jedino pozorište, zakatančeno. Plesova i okupljanja nema. Brojne i pristojne kafane zatvarale su se rano tako da je, milom ili silom, trebalo ići kući, osim ako ne biste poželeli da prošetate obalom Dunava i da praktično razmišljate o oružju, ženama, ljubavi, a možda čak i o … dugovima.
U Beogradu sam video mnoge žene. Da se razumemo: sretao sam ih, ali nijednu lepu; nijedna se ne izdvaja iz prosečnosti. Omanje su rastom, punačke i jake; kosa i oči uglavnom tamnokestenjaste. Odeća, uveravali su me, veoma komotna. Takođe, nema ni „izvesnih institucija“, za koje ne bih mogao reći da li jačaju ili slabe javni moral.
Pravo govoreći, vekovna turska vladavina nije mogla prestati a da ne ostavi tragove; otuda je žena još uvek smatrana kao stvar male vrednosti i više pogodna da služi čoveku za zadovoljstvo, nego da unapređuje svoje intelektualne i moralne osobine. Takvo je opšte stanje, jer gledano pojedinačno ima izuzetnih gospođa, veoma lepo vaspitanih i još bolje obrazovanih, koje provode mnoge mesece svoga života u Pešti, Beču ili Parizu.
Nastavlja se